Zato što volim slobodu. Nejasno pitanje? Izvinjavam se, moja greška. Zašto sam Paja Patak u (polu)divljem kombiju na relaciji Pančevo-Beograd? Zato što je biti Paja Patak poslednja linija odbrane. Kao i uvek... sledi... dramaturgija.

Život me odvede u Pančevo, kod drugara, da me uvede u Joomla svet. Nakon ulaska u svet jednostavnog načina održavanja internet prezentacija beše vreme da se vrnem u zavičaj. Odem do autobuske stanice da vidim koju vrstu prevoza da odaberem, pošto vidoh da je alternacija kao vid slobode dosta zastupljena u Pančevu. Alternaciju slobodno možete tumačiti kao brutalno potkradanje države jer se divlji (odomaćen izraz) prevoznici utrkuju da svakodnevno postavljaju standarde u izražavanju slobode. Tek što sam kročio u hram (!?) pančevačkog autoprevoznika prepao me jedan (nepelcovani) divljak, videvši me kako neuko tumaram po stanici.

- Krećem 15 minuta pre autobusa, vozim brže a koštam isto - reče divljak svoj tekst poprilično uvežbano.

Pokazao mi je glavom ka grupi kombija, pa sad, može se reći, motornih vozila prepotopskog karaktera. Pored 3 prepotopca su bila parkirana 2 putnička vozila iz prošlog veka koja su bili u istoj, slobodarsko-divljačkoj funkciji. Osmotrio sam ga, ulivao je poverenja više od njegovog prepotopca, meni se žurilo (nije opravdanje, znam) a i egzotika je bila na dovoljno visokom nivou. Rekoh sebi TJAH i uputih se u plavi prepotopac u kom su već sedeli neki putnici. Posle nekog vremena mi pođosmo.

Zavalio sam se i gledao kroz prozor, nedužno i besciljno sam buljio u krajolik kad mi kolega putnik, koji je sedeo ispred mene, u ruke stavi nešto što bi se najbolje moglo opisati kao evidencija dolaska na posao, pardon, ulaska u prepotopac. Posle par sekundi pomnog promatranja dokumenta shvatio sam da se ne nalazim u slobodarskom prepotopcu, da je divljak zaista divalj i da tu nema slobode. Uopšte. I da, shvatio još par stvari. U listu putnika sam se upisao kao Paja Patak. Kao svaki poslušan Paja, dodao sam unslobodarsku listu devojkama iza sebe i... čekao.

Ono što je usledilo bilo je u potpunosti poražavajuće. Neartikulisani zvuci, komešanje, zgražavanje, smeh, divljenje činu pobune(!?) i tako ukrug. Udari te kao malj. Ugrađen Čip. Kod.

Robovi. Neko im je dao listu. Oni se poslušno potpisuju. Neko im nije dao fiskalni račun. Kartu u bilo kom pojavnom obliku. Oni se potpisuju. Oni pošteno plate divljaku koji bezočno otima putnike legalnom prevozniku koji plaća porez, plaća radnike, ima normalno vozilo, daje račune, ne primorava putnike da se potpisuju. A oni se smeju Paji. I potpisuju. Bez pitanja. Robovi.

Upita se čovek ponekad, možda suviše retko, kako je nama Zli Vođa iz Požarevca vladao onoliko dugo, onoliko uspešno i kao da još nije otišao. A tek Turci? Ojha. Kako (bre) niko da se zapita a čemu uopšte potpisivanje? A šta ako NEĆU? Pošteno plaćam kartu. Nepelcovani ne plaća nikom ništa i umesto da puzi pognute glave i poniznog stava bitiše pred korisnikom, kog nije zaslužio ni po kom osnovu, divljak bezobrazno zahteva potpisivanje. A kad se gdin Duck upiše u listu strelaca nastaje konflikt. Jeretik Paja izazove efekat koji je dijametralno suprotan od željenog. Video sam otužnu listu kad su je ponizno vraćali Divljaku. Nije bilo nijedne Zvončice, Hajdi, Miss Piggy ili barem Stoje. Ništa od mašte, ni traga buntu, samo sivilo: dosadni Petrovići, pokorni Jovanovići, dozlaBogaispranogmozga Pavlovići, itd.

Fale nam Paje (žene, nemojte da se bezobrazno smejete i slasno oblizujete, znate na šta mislim), zar ne? Bunt. Rock&Roll. Da se zapitamo šta radimo, šta nam rade, šta da radimo, šta ćemo da im radimo. Ako bih rekao da bez Paje nema bunta da li bih Vas slagao?

Vladimir Mirosavljević