Od svih idiotija na televiziji ova živahna emisija ima najveće terapeutsko dejstvo na moj mentalni sklop. Posle gledanja Insajdera, Utiska nedelje ili bilo koje informativne emisije stužim se i poželim da odem odavde. Ne želim reći da kad pogledam vesele Ninje poželim da ostanem u Srbiji ili odem u Japan da okušam sreću (bilo je predloga), ali osmeh mi je na licu razvučen i osunčan. Hvala. Kad želim kvalitetan program obrnem neki edukativni satelitski kanal i to zadovoljava moje potrebe za televizijom, sve ostao mi vređa inteligenciju, da se razumemo.

Šta je toliko privlačno u Ninja serijalu? Može se reći kratka forma koja to suštinski i nije. Takmičari/ke se brzinom svetlosti smenjuju, smehotresno padaju i prolaze kao šampioni, svejedno. Ne znam šta je to u našoj prirodi da se smeje padu koje nekad može imati i fatalni ishod. Pad je očigledno zabavan svima osim osobi koja droki.
Večita misterija koju ovom prilikom neću rešavati. Neću jer nema smisla, još su nemi filmovi bili bazirani na toj ljudskoj osobini/anomaliji, to je tako i to treba prihvatiti. Sunce sija, voda je mokra, ti kad padneš ja se smejem. Producenti iz Japana su to odlično postavili: puno padanja = puno smeha = puno gledanosti. A gde ćeš veće sreće od velike gledanosti? Ninja kandidati su samo takmičenje shvatili kao zezanje, predstavljanje sebe, svoje profesije, lokalne samouprave, šta god. Neobavezno. Neobavezno. Zabavno. Nemam informaciju koliko para dobijaju pobednici ali je jasno da novac nije primarni motiv. Testiranje sebe, zafrkancija, izazov i dobro provedeno vreme.

Fox televizija je za komentatore postavila odličan par, sjajno to Ivan Tešanović i Miljan Miliević rade, zaista. Nemaju oni nameru da prevode (japanski znaju koliko i prosečna baba u Kuršumliji, naravno) šta kažu kandidati posle svog herojskog podviga. Nije ni potrebno. Njihovo tumačenje dijaloga je sigurno višestruko bolje i interesantnije. Momci su takođe ispravno shvatili emisiju. Izbacuju iz sebe dijagonale, paralele i primedbe i hrabro se sprdaju sa našim kvazi poznatim (polu)ličnostima koje taj status definitivno ne zaslužuju. Samo napred momci, taj je pristup osvežavajuć i tako dobro došao u našem etru gde je strah od komentara postao veći od straha od gripa bilo kog životinjskog ili geografskog porekla. Voleo bih da im gost ponekad bude Bard televizijskog duha, Zoran Kesić, koji bi imao šta da kaže na ove vratolomije i siguran sam da bi mogao da podvuče odlične paralele između naše Skupštine, na primer, i ovog spektakla koji je producirala kompanija Monster 9 iz Japana.

Treba gledati Ninja serijal jer je osmeh garantovan, što ne mogu reći za bilo šta drugo u etru (osim Fajront republike) koji me uporno kontaminira i kog izbegavam što više mogu. Smeh je terapija a doze moraju biti redovne. 

Vladimir Mirosavljević