Čudno je bilo u snu koji je usnila. Sedela je na drvenoj klupi, ispod drveta kestena, na predivnoj poljani sa nabujalom travom, beli radama i maslačcima u njoj, dok je levo od nje počinjalo đubrište, čiji su prvi obod činila brda rasturenih tricikala. Iza njih se videlo još najrazličitijih starudija, i ceo predeo je, nasuprot ovom u kome je sedela, bio tâman. Desno od nje bio je početak guste šume koja se, kako se približavala mestu gde je sedela, razređivala. Sunca je bilo, rano popodne, možda. Pored otpada, koje se nije uklapalo u ostatak slike, sve je delovalo spokojno. Međutim, primetila je Milena u snu, ptice se nisu čule. Nije se pitala šta radi ovde, bilo joj je udobno i prijatno na toj klupi, u hladu kestena čije je grane blago talasao povetarac. Neki neodređeno dug period je samo sedela i uživala. Odjednom, sasvim iznenada ona začu iza sebe:

"Bu!"

Naglo se osvrnuvši na desno, odakle je zvuk dolazio, ona ugleda Gorana kako stoji pored kestena, nasmešen, kao da se nalazi u dobroj šali.

"Gorane!" viknu ona radosno i skoči sa klupe i stade da ga grli.

"De si bre, malena?" upita on u njenom zagrljaju, zaklopljenih očiju i ona se još više nasmeši na to pitanje. U pitanju je bila njihova lična šala; Goran ju je zvao malena, a kad bi se ona pobunila i rekla da se zove Milena, on bi joj odgovorio da jedno slovo ništa ne menja.

"Tako mi nedostaješ, Gorane" reče ona odvajajući iz tog zagrljaja.

"I ti meni" reče joj on tiho, zaklopljenih očiju, i dalje nasmešen.

"Bila sam ti na sahrani" reče ona pomalo tužno, najednom shvativši da je on mrtav.

"Znam, malena, hvala ti. Inače, dobra ti je ona ideja sa violinama. Žao mi se što se ja toga nisam setio."

"Drugi put", reče mu ona, rasplakavši se od jednom i zarivši glavu u njegove grudi.

"Drugi put..." potvrdi on, i dalje se lako smešeći i milujući je po kosi.

Stajali su tako neko vreme, zagrljeni, bez reči. Milena je ostavila nekoliko mokrih tragova na staroj, bledo - crvenoj dukserici koju je Goran nosio, primetila je kada se nanovo odvojila od njega. Ona pogleda u tu fleku, pa ka Goranu, upitno.

"Nema veze za to", reče joj kratko. "Nego, slušaj me Milena. Nisam ovde bez veze, znaš."

Milena se odmaknu korak od njega, brišući lice ispod očiju i trudivši se da se uozbilji.

"Znam šta je uzrok tvojim vrtoglavicama" reče Goran opet, gledajući je ozbiljno, najednom.

"Mojim vrtoglavicama?" upita Milena.

"Da", odgovori on kratko. Onda pruži desnu ruku ka šumi, dlana okrenutog ka Mileni, kao da joj je predstavlja.

"Pogledaj", reče i cela slika poljane i šume poče da se uznemiruje i trese svaki trenom sve jače. Bez zvuka, samo se uznemirila, isto kao i sama slika Gorana, i Milena shvati da joj se ponovo vrti u glavi. S' druge strane, shvatila je da je do sada sve bilo savršeno mirno, mirno koliko nije ni navikla da bude, tako da joj se ovaj potres viđenja nije nimalo dopao i ona napravi grimasu na licu.

"Nemoj! Molim te!" viknu ona ka Goranu molećivo.

Goran spusti sruku uza sebe i sve se iznenada smiri.

"Izvini", reče on, sa izrazom pokajanja na licu. "Ali morao sam da te podsetim da bi što bolje razumela"

"Šta da bih bolje razumela? Šta je uzrok mojim vrtoglavicama? Bila sam kod doktora, ali..."

"Znam" prekide je on. "Ali ti doktor neće pomoći. Uzrok nije fizičke prirode"

"Nije fizičke prirode?" upita Milena, ponavljajući.

"Ne. Stvar je u tome da je tvoja svest veliki deo vremena negde drugde. Ali i nije toliko reč o količini vremena koliko o intenzitetu odsutnosti. Moraš prestati da zamišljaš, Milena"

"Da prestanem da zamišljam?" ponovi ona opet njegove reči.

"Odvajaš se od stvarnosti. Moraš prestati..." i tu zastade, oklevajući. Za trenutak je ćutao.

"Moraš prestati da stvaraš"

"Da prestanem da stvaram??!" viknu ona odjednom na njega, svesna da je bes sve više obuzima. Bes prema Goranu, koji se usudio da joj predloži nešto toliko tabu za nju, jedinu stvar o kojoj nikad do sada nije razmišljala, nije ni pomislila da pomisli; bes prema jedinoj osobi koju je, u stvari, ikad volela. Bes prema mrtvom čoveku.

"Milena, pokušaj da shvatiš, vrtoglavice se bliže kulminaciji. A neće krenuti da se postepeno smiruju. Nikad."

"Da prestanem da stvaram??!" ponovi ona, razrogačenih očiju, sikćući na njega.

"Milena, mnogo loše stvari mogu da se dogode ukoliko me ne poslušaš..." trudio se Goran blagim glasom da joj objasni.

"Nikada..." prošapta Milena, odjednom sasvim sirena.

"Slušaj me, Milena..." poče Goran.

"Nikada, Gorane"

"Milena, molim te", utihnu i Goran najednom, i Milena je bila sigurna, da mrtvi mogu da zaplaču, on bi zaplakao.

"Volim te svom dušom svojom", reče mu Milena i okrenu se i potrča ka otpadu, dalje od njega. Plakala je dok je trčala, skoro jecajući, i u jednom trenutku začu šapat:

"I ja tebe, malena..." i okrenuvši se naglo, shvati da Goran ipak još uvek stoji odmah iza nje, ali već u sledećem momentu ga nije bilo.

Milena zastade i poče da se osvrće i gleda po poljani uplašeno.

"Gorane!" dozivala ga je, "Gorane!" Svakim povikom sve bespomoćnije. Rasplakala se jako, zajecala je na sred prazne poljane, shvatajući pritom da je nestalo i šume i drveća, a verovatno i otpada iza nje. Pala je na kolena, jecajući i zarila glavu u meko tle.

U sledećem momentu nije je tu više bilo već se prenula na svom kauču, u blagom trzaju, na kom je bila zaspala obučena. Bilo je pola devet i bio je dan. Primetila je da su joj obrazi mokri, da je plakala u snu i ona se seti šta je sanjala...

Terajući to od sebe ona skoči na noge sa kauča i ne znajući šta drugo da uradi, ona uze neki čist veš iz ormana i peškir i ode da se istišira.

Pola sata kasnije bila je istuširana, sedela je na kauču i vrtelo joj se u glavi kao nikada pre. Osećaj koji je imala u stomaku je bio sličan stanju posle buđenja iz prekratkog sna, posle opakog pijanstva. Nekoliko puta zamalo nije pala u kladi jer je izgubila ravnotežu i veoma se uplašila. Srećom, ipak je sve dobro prošlo, međutim u njenoj glavi sve je ostalo isto. Podučena predhodnim iskustvima, odlučila je da ignoriše neravnotežu, nadajući se da će se sve stišati ukoliko bude radila nešto drugo. Malo, ali ne previše, ohrabrena ona uze četkicu sa drugog stola, prekoputa stola sa kompijuterom, a pored kauča, kao i drvenu paletu koja je bila izmazana raznoraznim nijansama boja i stade pred štafelaj.

*

Više sati kasnije ona baci i četkicu i paletu na pod pored štafelaja, kao i već nekoliko puta danas i sede na kauč, shvatajući da ne može više. A dosta je i uradila; skoro ceo noćni pejzaž ušća sa sve Velikim Ratnim ostrvom je bio gotov, bila je zaista zadovoljna, bar kako joj se trenutno činilo. Pravu istini o slici će saznati tek posle nekog vremena, kada je pogleda hladne glave. Pomislila je kako bi joj Goran dao najnepristrasniju ocenu slike, i u tom trenutku se prisetila noćašnjeg sna, mada sa manje detalja. Ili je bar mislila da je sa manje detalja, ko što bi bilo logično. Ali san je živo stajao pred njenim očima, kao da se tek probudila i ona se ponovo rastuži tim sećanjem. Zašto sanja takve snove? Pretpostavila je da je to podsvesna reakcija na njeno psihičko stanje ili tako nešto, stvarno nije želela o tome da razmišlja.

Osetila se dosta umornom i mada je bilo tek pola pet ona se osećala kao da bi mogla da pođe na spavanje. A i vrtoglavica nije ništa smanjila intenzitet, kako se ona bila nadala, štaviše, činilo se kao da je postala jača kako je sela da se odmori. I za vreme slikanja joj nije bilo baš svejedno, ali mnogo bolje nego sada. Napolju je padao mrak, tamán na vreme za ovo doba godina, tamán na vreme za njeno raspoloženje. Rešila je da to i učini, ili da se bar veoma opusti, da pusti na kompijuteru neki od filmova koji je posedovala, a činilo joj se da će verovatno i zaspati pritom. Ali neke stvari je obećala sebi samoj da će uraditi danas, a znala je da to može da se prolongira ako se odmah ne bude nakanila da to uradi, čak i pored toga što su joj te neke stvari neophodne; naime, zalihe uljanih boja su joj odavno bile pri kraju. A baš su joj bile stigle pare pre nekog vremena, a knjižara je bila malo niz ulicu.

Dosta mrzovoljno ona se pridiže sa kauča, obećavajući sebi da će se zadžavati što je kraće moguće i brzo se vratiti u stan na film. Obukla se minimalno, samo navlačeći tanku jaknu preko dukserice i obukla patike. Na izlazu iz stana mnorala je da se pridrži za dovratak da bi ostala u ravnoteži. Baš joj se bilo pomutilo. Celo njeno viđenje stvarnosti je bivalo poljuljano svako malo, ali se ona trudila da nastavi šta je počela da radi. Baš kao pijan čovek, jedva je potrefila da ubaci ključ u bravu, jer je nije baš najbolje videla. Ošamućenost je činila da se cela oseća nekako slabom, pomalo nesigurnom sopstvenih postupaka. Pozvala je lift, naslonjena na metalna vrata i hvatajući svoj lik u uskom odrazu stakla na njima, pomislila je da deluje kao nekakav narkoman. Kada je lift stigao ugegala se unutra i, zatvorivši vrata pritisla dugme za prizemlje, da bi se odmah zatim naslonila glavom o zid lifta i zapitala koliko je ovo bila dobra ideja. Ali kad je već krenula, daj da kupi to i da završi s tim. Lift se spustio i ona je izašla, dosta nesigurno, pitajući se šta je moglo da isprovocira ovoliku nesigurnost u njenom hodu i u njenoj glavi. Nije da je pre toga bilo idealno, ali ovo... Napolju ju je mrak nekako toplo dočekao iako je temperatura sama bila poprilično niska. Opet je kišilo.

Krenula je lagano trotoarem, trudeći se da drži pogled prikovan za asfalt ispred sebe.

'Nije dobro', pomisli, 'nije dobro.'

Sve se vrtelo oko nje. Nekakav pritisak je divljao u njenoj glavi, terajući je da oseti nešto kao kiselinu u pozadini svojih očiju i zbog toga se bolno mrštila, zastajući na momente da protrlja oči i pribere se. Kao što je i znala, knjižara je stvarno bila u blizini, ali njoj se činilo kao da je kilometrima daleko. Sad je već proklinjala svoju odluku da siđe po materijal, bilo bi joj pametnije da je odspavala. Došavši na odgovarajuću udaljenost, krenula je da pređe ulicu, jer je knjižara bila prekoputa. Svetiljke su bile popaljene i sve se dovoljno jasno videlo, ali je ta svetlost za nju predstavljala svetle mrlje koje su joj samo odmagale. Ona požuri da pređe ulicu, pretrčavajući, i jedna kola se ni od kuda pojaviše i počeše da preglasno trube što ju je nateralo da još brže potrči. Ulica nije bila široka, jedna od sporednih, tako da je brzo stigla prekoputa i uhvatila se za haubu parkiranih kola i zastala. Zvuk trube je slabio, postajući sve dublji i ona shvati da su kola crvene boje i da se razmazuju na levo dok odlaze. Ona protrlja čelo i zatrepta prema osvetljenom izlogu knjižare. Uzhadhuvši duboko i duvajući vazduh kroz stisnuta usta, kao da treba da obavi neki posao koga se plaši, ona pođe ka ulazu u knjižaru. Unutra nije bilo nikoga osim prodavačice i Milena reče kratko 'dobro veče' dok je ulazila. Istina je bila da nije mogla da vidi lik žene baš najjasnije, ali je ipak objasnila šta želi i izvukla potrebne pare. Mora da nije baš najbolje izgledala, pošto je prodavačica rekla:

"Jeste li dobro?"

Milena pogleda u njenom pravcu i pomisli kako mrzi da joj persiraju, a onda odgovori:

"Pomalo mi se vrti u glavi, biću dobro"

Prodavačica je delovala ubeđeno jer je počela da kuca na kasi cenu uljanih boja koje je izvukla na staklenu tezgu i prokomentarisa:

"Ma to je od vremena. Pao je pritisak. Evo i mene peku vene već danima"

Ne slušajući je, Milena je gledala po policama iza nje, i naposletku joj reče:

"Izvinjavam se, mogu li dobiti i par onih grafitnih olovaka? Be dva debljina?"

Prodavačica je pogleda odjednom, iznenađeno, pa brzo reče:

"Da, da, kako ne, evo" i dohvati iz valjkaste posude na polici nekoliko olovaka, gledajući pritom šta piše na njima. Naposletku je ostavila dve na tezgu i rekla kratko:

"Evo" da bi i njihovu cenu odkucala na kasi. Pošto je rekla iznos i Milena joj platila, uzimajući kartonsku kutiju sa bojama i olovke, a žena je upita ponovo:

"Jeste li sigurni da ste dobro? Pomalo ste bledi..."

Milena se osećala na sve načine samo ne dobro. Ali to nije bila ženina stvar.

"Naravno, samo pritisak, ko što rekoste. Do viđenja"

"Do viđenja", reče i žena, škrto se osmehujući i zadovoljna što se devojka složila sa njenom konstatacijom. Milena je, u stvari, jedva izašla pravo iz knjižare, ali se trudila da se to ne primeti. Opet je zastala pored istih kola kao i malopre, ovog puta se naslanjajući na ista i nadlanicom ruke kojom je držala boje i olovke protrlja čelo među očima, trudeći se da se pribere što je više moguće. Prodavačica iz knjižare ju je posmatrala zabrinuto kroz izlog, iako je unutra bilo svetlo a napolju mrak, činilo se da je jasno vidi. Ne primećujući to, Milena krenu da prelazi zatalasanu ulicu, gledajući striktno sebi pred noge, mada se činilo kao da sad ni taj suženi pogled više ne obećava sigurnost. Glava joj je bila sklonište bola, oči je toliko bila suzila da je jedva gledala.

I samo je osetila tup bol sa svoje leve strane i shvatila da više ne stoji na zemlji. Istovremeno, deo sekunde posle tog shvatanja, začula je najglasniju sirenu kola koju će ikada čuti, oštru škripu guma o asfalt i prigušeni povik iz pravca knjižare:

"Pazite!!!"

I ona shvati da su je udarila kola koja nije ni videla, niti ju je to zanimalo, sada, dok je letela kroz vazduh. Činilo joj se da pada satima. U šoku koji nije razumela, ona stisnu jače dlan u kome je držala kutiju sa bojama i olovke da joj ne bi ispale po ulici i tek tada teško pade pored trotoara, osećajući pritom neizdrživ bol i toplinu u zadnjem delu glave, kojim je udarila o njegovu ivicu. Požuteli kesten je stajao iznad nje na laganoj, ali hladnoj, jesenjoj kiši koja joj je sada padala po licu i ona pokuša da se osmehne, ali ne uspe. I dalje lelujav, svet je izlazio iz žiže njene percepcije a ona je postala svesna užurbanog bata koraka koji su trčali ka njoj. Ali sve se to udaljavalo i ona bi donekle zahvalna zbog toga. Senka nepoznatog čoveka se nadvila nad nju i pipala je po vratu. Nešto je bio vikao, ali je to bilo potpuno nerazumljivo.

Nekoliko trenutaka pre nego što će izdahnuti, pomerila je usne da izgovori nešto, ali se ništa nije čulo. I onda Milena nestade da više ništa ne stvori na ovom svetu.

*

Prodavačica iz knjižare je stajala na trotoaru i plakala, držeći se za usta, dok je čovek srednjih godina tražio puls na Mileninom beživotnom vratu.

"Šta... Šta je rekla?" upita prodavačica čoveka.

Čovek na kolenima se uspravi ka njoj i slegnu ramenima.

"Rekla je: nikada, Gorane". A onda posle kraće pauze:

"Je l' je poznajete?"

Epilog

Tri dana kasnije, Milenina drugarica Mirjana je ponovo stajala na Novom groblju, ronila suze i pitala se kako je moguće da se ovo dešava. Milenina majka je stajala u crnini preko puta nje, pored rake u koju će biti spušten sanduk sa njenom pokojnom ćerkom i jecala. Pored nje je bio smrknuti stariji gospodin sa tamnim naočarima, a okolo još dosta sveta u crnini od kojih su se neki domunđavali međusobno, a nekoliko baka je naglas plakalo. Isti pop kao i pre nekoliko dana je pevao opelo, jednako nezinteresovan. Kiša je padala i tog dana.

Stari kesteni su bili mirni nad omalenom skupinom oko kovčega, kao da se ništa nije pomeralo neko vreme.

Negde daleko, čule su se violine.

Posvećeno stvaranju

Marko Panić, 1. maj 2004