Nedelju dana pre toga bila je kod doktora.

"Šta je problem, Milena?" pitao ju je on, udobno, činilo se, zavaljen u stolicu.

"Imam vrtoglavice..." poče ona.

"Bože moj, dešava se", upade joj on u pola rečenice. "To se često dešava kod promene vremena, pogotovu u jesen ili proleće. Mislim da..."

"Pustite me da završim!" reče Milena odsečno, pomalo ljutito, gledajući doktora pravo u oči. Doktor, iznenađen, zaćuta i dalje polu otvorenih ustiju, pa se još bolje zavali u stolicu. Sekund je prošao u tišini.

"Možda je zbog promene vremena, ali mi se dešava već godinama. Stalno, manje ili više"

Doktor je ćutao, kao da procenjuje da li je pravi trenutak da progovori. Naposletku upita:

"Jesi li već posećivala nekoga zbog toga?"

"Nisam", odgovori kratko Milena.

"Ne?" začudi se doktor. "Zar ti nije smetalo? Zar se nisi uplašila?"

Milena se nasmeši.

"Da, naravno da mi je smetalo, ali bi uvek prolazilo"

"A sad neće?" upita doktor gotovo šmekerski. Mileni je već pomalo dosadila ova polu nonšalantna priča. Došla je po pomoć, zaboga!

Kao da je čuo njene misli, doktor se uozbilji.

"Moraćeš da uradiš neke testove", reče on ispisujući nešto, uzimajući novi list pa ponovo ispisujući.

"Otićićeš na Institut za Neugologiju, u doktora Subotića 6. To ti je tamo ispod Karađorđevog par..."

"Znam gde je to" reče Milena ponovo odsečno.

Opet sa začuđenim izrazom na licu, oklevanje doktora da progovori. Milena ga nije prekidala.

"Odlično", reče doktor ipak. "Idi tamo sutra prepodne. Oni će ti reći šta da radiš i uputiti te dalje" reče, pružajući joj dva papira za koje se ispostavilo da su uputi. "I dođi kod mene opet kada završiš sve to"

Milena ustade, uzimajući upute i kratko se zahvali. Krenula je da izlazi, a doktor iza nje se prodera:

"Dalje!"

*

Sada, dan posle Goranove sahrane, iako joj se činilo kao da više ništa nema smisla i neka bezvolja je opsela njenu dušu, ipak je naterala sebe da ponovo slika. Nije bila potpuno svesna šta je započela. Novi pejzaž? Moguće... Samo je horizontalna linija bila povučena po sredini praznog platna i ona zastade pred njom; tako je puno pružala, beskonačno mnogo mogućnosti. Kakav je sve potencijal nudilo nerazmišljanje o potencijalu, o mogućem! Potaknuta željom, a ne namerom, ona nastavi da niže poteze. Da, bio je u pitanju pejzaž. Veliko Ratno Ostrvo sa ušćem, naravno.

"Za tebe, Gorane", mislila je dok je povlačila pokrete natopljenom četkicom po zategnutom platnu. Bila je prva, neka bude i poslednja.

Kao i obično dok je slikala, misli joj odlutaše.

Pregledi na koje je bila otišla i nisu bili toliko strašni kako ih je ona zamišljala. Mesto je bilo strašno. Pre će umreti nego da dospe na neko slično, mislila je. Atmosfera koja je vladala nije bila podnošljiva, beznadežna nekako; svi oni ljudi u pidžamama koji lutaju lagano niz hodnike, siluete u krevetima koje je mogla da vidi kroz odškrinuta vrata soba. Molećivi izrazi na njihovim licima koji kao da traže da samo budu oslobođeni čega god da su bili zarobljeni. Snažan utisak nemoći, svojevrsnog beznađa je Milenu skoro gušio dok se pela na drugi sprat zgrade, ali je znala da ovo mora da završi, bar sada kada je konačno počela. Tek da zna šta joj je.

Našla je doktorku koju je trebalo, koja ju je pregledala na brzinu, ali taj pregled nije ličio na one uobičajene. Tražila je od nje da žmureći dodiruje vrh svog nosa, neku metalnu šipkicu joj je prevlačila po golom tabanu, pitala je mnogo pitanja. Onda je uputila u drugu sobu, gde su joj radili nešto još čudnije, priključivši joj brdo žica na glavu i terajući je da gleda u monotoni televizor na kome su se smenjivali crni i beli kvadrati, čak su je poslali i u drugu zgradu, nedaleko odatle gde su je ubacili celu u nekakvu ogromnu veš-mašinu koja je pravila zaista neizdrživu buku, ali srećom, to nije predugo potrajalo. Kako bilo, par dana posle toga je bila primorana da ponovo poseti doktorku koju je prvobitno bila našla, koja joj je rekla upravo ono što nikako nije mogla očekivati, ma koliko se psihički spremala na razno razne mogućnosti i ma koliko se trudila da je ništa - pa ni ono najgore - ne iznenadi.

"Nije ti ništa, Milena"

Milena iskolači oči ka njoj, ostavši da stoji, iako je bila krenula da sedne.

"Molim?" upita ona zabezeknuto.

"Svi nalazi su negativni, i EEG i Magnetna rezonanca. Nije ti ništa. Bar ne po ovom pitanju. Možda ti je metabolizam loš?"

Milena ipak sede na stolicu prekoputa doktorke i protrlja čelo.

"Bila sam na raznim testovima" rekla je kada je podigla pogled. "I svi su me upućivali na vas..."

"Sa neurološke strane, sve je u redu. Nema nikakvih poremećaja"

"Ali meni se vrti i sad, dok pričam sa vama. Ne vidim vas jasno, slika kao da poskakuje pomalo"

Doktorka ju je nemo posmatrala, nepotkupljivog lica. Za sekund su obe ćutale.

"Šta je u pitanju, devojko, a?"

"Izvinite?"

"Da si muško, rekla bih da hoćeš da eskiviraš vojsku. Ali čemu tebi služi sve ovo?"

"Molim??!" polu viknu Milena ka njoj i ustade. Kako je ustala, nešto je nejako povuče na levo. Oslanjajući se malo jače na tu nogu, ignorisala je to.

"'Ajde, 'ajde, nisam ja od juče"

Milena nije mogla da veruje šta je upravo čula. Ej, bre! Razgovara sa jebenom doktorkom!

"Šta... šta sugerišete?" upita je ona.

"Jesi li baš sigurna da ti se vrti u glavi?" prozbori doktorka opet, podignutih obrva. I to je bilo to.

"Ma da se nosiš ti malo u pizdu materinu!" reče Milena kroz zube i užurbano, koliko god je brzo mogla, pođe ka vratima i prođe ih, zalupivši ih jako pri izlazu i neokrećući se.

Sada se taj isti bes vratio kroz razmišljanja, mogla je da primeti po pokretima četkice, kao i stisku iste. Nije ona želela da je bilo ko sažaljeva. Ali onako nešto...

Pokušala je da se smiri jer se činilo kao da joj je bes doneo određenu slabost. Noge joj u tom trenutku nisu baš najbolje obavljale svoju funkciju i ona odluči da sedne na kauč, ostavljajući četkicu i brišući ne mnogo zaprljane ruke o, nekada belu, krpu koja je uvek stajala u blizini.

"Da li sam sigurna?" upita ona naglas, pomalo besno, skoro nesvesna postupka. "Da li sam jebeno sigurna? Kretenka!" Povučena, neobično jakim za brzinu pojavljivanja, napadom umora, ona prilegnu i spusti glavu na ivicu plišanog kauča, gledajući ispred ka presvetlom prozoru iza štafelaja. Tresao se pomalo, kao da ni on sam nije bio siguran da li želi da postoji. Milena zaklopi oči, iako se činilo da je tako samo gore po njenu glavu. Ali nije mogla da odoli tom napadu pospanosti koju je osetila. Predajući se vrtlogu raznoraznih, uglavnom nepovezanih i nebuloznih misli, i nenameravajući da zaspi, zaspala je. Spavala je tako čitavih tri sata, sa sve četkicom u ruci.

Kad se probudila, već je bio mrak. Osećala se malo bolje i osveženije i pomalo se iznenadila kada je videla koliko je oslikala platno pre spavanja. Toga kao da se nije ni sećala...

Ustala je, i shvativši da se pomalo ukočila u sedećem položaju, proteglila se jako, ne sklapajući oči pritom. Malo joj se bilo zavrtelo od tegljenja, ali ništa opasno. Napolju je, kao i u sobi, bio mrak, pa je krenula do prozora da uključi lampu. Koliko je mogla da vidi na zidnom časovniku, koji je bio napravljen od satnog mehanizma i cede-a, bilo je skoro osam sati i ona iznenada odluči da se istušira, pa posle, možda izađe napolje da se prošeta. Sama, naravno. Našla je veš i peškir, uključila grejalicu i prišla kompijuteru dok je čekala kupatilo da se malo zagreje, i uključila ga. Dok se sistem podizao, sedela je nekako mlitavo na stolici, a kada je konačno sve bilo spremno, uključila je program za puštanje muzike, i izabirajući nasumuice listu pesama, pustila ju je.

"Čuvaj mi tišinu dok nisam tu", reče ona monitoru sa osmehom dok je muzika počinjala, i uputi se u kupatilo.

Malo kasnije, posle kupanja, osećala se mnogo svežije od vode, sela je ponovo na kauč da se malo odmori od tog kraćeg žongliranja po premaloj kadi za njen ukus. Ona pogleda u crninu iz stakla prozora.

'Savršeno...' pomisli ona. Nije se moglo reći da je veče napolju bilo baš previše prijatno, bila je pozna jesen, ali nije bilo kiše ili se bar tako činilo; ne bi bilo nimalo čudno da napolju lije ko iz kabla. Ove dve stvari su obećavale malo ili nimalo ljudi na Kalemegdanu na koji je nameravala da se ubrzo zaputi. Ona pogleda ka ćošku sobe levo od prozora na mesto gde je stajao njen bicikl, naslonjen na zid. Pa, mogla bi da se malo provoza, čak i po ovom vremenu, da pusti da joj misli lutaju po tišini noći... Tišini? Ne baš. Čak i kad je bilo relativno tiho, bez saobraćaja ili ljudi napolju, mogla se čuti skoro neprimetna huka daljine, nerazaznjiv mrmor stvari i dešavanja negde iza granica naše svesne vizualne percepcije, pa i dalje od toga, kako se činilo; sam dokaz postojanja civilizacije oko nas.

Milena odlučno ustade sa kauča i krenu ka biciklu. Relativno skoro ga je vozila, bio je funkcionalan, u formi. Zanimljiva stvar je bila ta da se na biciklu nije osećala tako nestabilnom kao kad hoda. Da li je to bilo zbog činjenice da ipak sedi, i pored kretanja, ili zbog brzine, nije znala. Znala je samo da je tako OK. I to beše dovoljno. Napunila je ranac stvarima za koje je smatrala da su joj potrebne, pronašla vokmen i slušalice koje je namestila na uši. Monitor je i dalje svetleo, prikazujući šarene vizualizacije koje su se kretale u ritmu pesme koja je trenutno išla i ona krenu da isključuje sve to. Dok se kompijuter spremao za gašenje, ona se okrenu od stola, stavi tamnozeleni ranac na leđa i poče da izgurava bicikl ka vratima. Izašavši ispred njih, zakljčala ih je i krenula da gura bicikl niz stepenice pošto je isti mogao da stane u lift jedino vertikalno, a trenutno joj se to nije radilo. Ionako se nigde nije žurila... Našavši se napolju, shvatila je da zaista pada kiša, ali ne jaka i nije joj smetalo dobovanje sitni kapljica po glavi. Izguravši bicikl na ulicu ona sede na njega i krenu da okreće pedale.

Bila je u pravu što se tiče ljudi, niko nije želeo da bude napolju, na hladnom i na kiši. Što se nje tiče, nije joj smetalo, bila je sasvim dobro obučena, a kišu je volela. I samoću je volela. Sve je bilo na mestu večeras, sve što joj je trebalo da se opusti, a Kalemegdan je bio, baš kao i sve ovo vreme, savršeno mesto za to. Došavši tamo, vozila je širokom stazom duž Save koja će se nedaleko odatle uliti u Dunav, i ubrzo je stigla do stepenica koje su razdvajale dva nivoa. Ona siđe sa bicikla ne bi li pregurala bicikl preko njih. Obično nije ovo radila, išla bi zaobilaznim putem ka spomeniku Pobedniku, ali večeras je odlučila ovako. Stepenice su bile mokre od kiše i klizave, a ona se pridržavala za bajs više nego što ga je gurala. Opasnost da se oklizne bila je velika, ali opet, ona nije za to marila. Išavši donjom stazom koja ju je vodila do drvenog mosta i tunela (i još novih stepenica, ali na gore), čak i pod veštačkim svetlom sa bandera videla je jarkost kasnog marin-plavog jesenjeg cveća posađenog u dve parcelice.

'Neke stvari neće zgasnuti ni pod kakvim okolnostima', pomisli ona nepovezano. Kiša je postala malo jača, ali ona to jedva da je primetila. Prešavi drveni mostić, zaputila se kroz mračan tunel pitajući se da li će iz njegovog mraka iskočiti neki bauk ili manijak. Ipak, ništa se od toga nije dogodilo i ona se uspela uz još novih stepenica, gurajući bicikl. I beše dospela do platoa sa spomenikom Pobednikom.

Dogurala je bicikl do malene ograde koja je stajala po obodu platoa, sprečavajući ambis da nagrne na gore. Naslonivši koturaljku, naslonila se i sama o ogradu, okrenuta velikoj praznini. Oko nje nije bilo nikoga, lepo je bila pretpostavila da će ovakvo vreme odbiti čak i sve one klince koji su se redovno sakrivali (doduše, više se nisu ni trudili da se sakriju) po mračnim budžacima da se 'vataju i ljube. Bilo je potpuno prazno; bilo je savršeno...

Ona se zagleda daleko, preko Velikog Ratnog ostrva na Novi Beograd i shvati da ne može baš najjasnije da vidi sva ta svetla ili natpise na visokim zgradama jer su se oni neprestano talasali i poskakivali.

'Prokleta vrtoglavica...' pomisli ona, trljajući oči korenima mokrih dlanova, kukovima oslonjena o ogradu. Obično nije bila jaka i ona je mogla sve da vidi normalno, ali se redovno dešavalo da ipak može da oseti neke njene tragove, kao što je bilo na primer ovo: titranje stvarnosti.

Ona se okrenu ka Pobedniku i zagleda se u njega jer je on bio za nju trenutno čvrsto prikazan, zakucan za percepciju. Osvetljen odozdo, čak i ovako, viđen sa leđa, bio je fantastičan prizor.

'Fino dupe', pomisli Milena po ko zna koji put gledajući u pozadinu statue. Ko god da ga je pravio, znao je šta radi. Bilo joj je malo teško da prihvati činjenicu da je sam kip visok preko tri metra, nije joj delovao tako odozdo. Ali sa ovakvim stavom na licu, golubom na levom dlanu i mačem u desnoj ruci delovao je i veći od toga. Kao nekakav vitez, zauvek zarobljen u bronzi, zauvek u nemom stavu. Pitala se kako je videti ušće sa te visine, iz njegovih očiju. Mora da je to bio kralj svih pogleda na ove reke, vrhunac ikada dozvoljenog slobodnog, čoveku znanom. A Pobednik je samo ćutke čuvao Beograd. On je bio prvi; svi smo mi, ma koliko slobodni, prema njemu smo zauvek bili okovani lancima.

Ona skrenu pogled sa njega i spusti ga na krošnje prvog drveća koje je mogla da vidi. Kesteni su bili to, požuteli i polugoli, ali su ipak bili kesteni. To drvo je toliko volela. Ali nije volela činjenicu da je ono sada neprestano polazilo na levo, tresući se pritom. Cela pozadina iza njega se nekako razmazivala i bivala nejasna, toliko da je bilo gotovo bolno gledati u nju.

'E, super' posmisli ona, shvatajući da je na neki neobjašnjiv način prizvala novu vrtoglavicu. Ona dohvati bicikl i, oslanjajući se na njega pođe ka izlazu sa platoa, lakim osvrtom pozdravljajući spomenik. Opazila ga je na tako kratko vreme, ali ipak dovoljno da shvati da ni on nije ostao siguran na zemlji. Umesto da krene natrag niz stepenice, kako je bila isprva pomislila, zato što joj je od ovog stanja uvek bilo pomalo muka, zaputila se na gore, asfaltnom stazom nad koju se pomalo sumorno drveće nadvijalo. Trudila se da ne gleda ni u šta drugo osim u put pred sobom, to je bio jedan od trikova koje je naučila od kako su joj vrtoglavice počele. Ne gledaj okolo - okolo se sve vrti, lagano hodaj i stići ćeš kud si krenula.

Sada je, u stvari, neki prećutni plan u njenoj glavi bio da stigne do njoj omiljenog mesta za sedenje na Kalemegdanu, zidića sa koga se prostirao najlepši pogled na prostor ispod, i iza koga je bila provalija od tri-četiri metra. Nevisoki zid je bio dovoljno širok da se po njemu i bezbedno hoda, a kamoli sedi, što je nameravala da učini, i pored činjenice da je bio mokar od kiše koja je sipila. Kao i obično u ovim situacijama, sešće na ranac. A ionako nije nameravala da ostane predugo, koliko da joj se smiri vrtoglavica, da može bezbedno da se odveze kući.

Ona osloni bicikl na zid i lako se pope, ali ne stojeći, već odmah u sedećem položaju. Nije mogla sebi da dozvoli da u ovom stanju stoji na ivici, a istini za volju, nije ni baš volela visinu. Namestila se što je udobnije mogla i zagledala se treperava svetla daljine. Sve je postajalo malo mirnije, kao uvek kada bi sela ili legla. Pratila je nesigurnim pogledom red bandera koje su se nizale oko terena, dole ispod Kalemegdana, kao i duž stazica nedaleko od njih. I Dvadesetpeti Maj je mogla da vidi odavde, svetleo je poput nekog plavičastog fenjera desno na panorami. Duž ivice obale - nove narandžaste lampe, sa obe strane reke. Na vodi nekoliko splavova, utonulih u zimski san. Načičkana svetla tamo na Novom Beogradu i Zemunu, koja su se u njenom trenutnom viđenju svega grupisala u svetleće fleke. Ona ponovo zažmuri i pognu glavu, na trenutak. Međutim, ispostavio se da joj je tako u glavi još gore i na vrati pogled gde je i bio.

Odjednom, jasno saznanje joj osvetli um, i ona se malo iznenadi pred njim. Mnogo puta je sedela ovde, gledajući isti prizor kao i sad. I mnogo puta je naslikala ušće, tuce, možda. Ali nikad noću. Kako to da nikad nije naslikala ušće noću? Da li je moguće? Ipak, stvari su stajale tako i nikako drugačije. Mora to da uradi koliko sutra ujutru! Nova odluka, tiho pripremanje za novo delo donese joj talase raspoloženja i ona malo živnu pred sumornom stvarnošću. Sjajno! Kako se toga ranije nije setila? Kako to da nije primetila? Svašta...

Poneta nekom novom pozitivnom energijom ona se oseti bolje i ne primećijući da joj se vrtoglavica smanjuje, ona siđe sa zidića, i, navukavši ranac na leđa, sede na bajs. Nije se zaputila istim putem već je krenula kroz tunel ispod Sahat kule, pa preko mosta, putem koji će je končno i izvesti sa Kalemegdana. Vozila je sasvim normalno, ne obazirući se na vrtoglavicu koja je i dalje bila tu, mada slabija, držeći pred očima noćni pogled na ušće i razmišljajući o njegovom odsjaju na platnu. Saobraćaj je bio smanjen zbog kiše, tako da je relativno brzo stigla do kuće. Neprimetno brzo je lift odbacio nju i bicikl do poslednjeg sprata i ona se našla u stanu i neprimećujući to toliko jer je žurila da spremi novo platno za sutra. A i shvatila je da je jedva kadra da to uradi jer se novi neočekivani umor nadneo nad njena leđa. Ostavila je do pola pripremljenu osnovu za sutrašnji rad i bacila se obučena na nerazmešten kauč. Nije bilo previše kasno, tek prošlo deset, ali su joj se oči sklapale. Tek po poslednjim pogledima na njenu sobu osvetljenu malom stonom lampom, ona uze u obzir činjenicu koju je sve vreme mogla da pojmi - da joj se još pomalo vrti u glavi. Ona sklopi oči razmišljajući o slici i zaspi.

*