Uskoro pa "nema više" ili "è finito", kao uobičajna fraza ovih dana na ulicama, trgovima, barovima. Uobičajni razgovori, ili ćaskanje sa prijateljima se svode na razmenu utisaka sa odmora. Avgust koji u Italiji važi za mesec godišnjih odmora je na žalost nedavno gotov, a kišoviti septembar ovih dana vratio je preplanule, uspavane, zaljubljene ili razočarane na svoja radna mesta.

Onima, koji su već dobro naviknuti na svoje radne obaveze, ovaj povratak i nije tako teško pao, s obzirom da je italijanski san, prema poslednjim istraživanjima , na prvom mestu, kuća u vlasništvu, zatim dobar automobil, dok poslednje mesto zauzimaju putovanja po umerenim cenama. A da bi san postao java, u Italiji nije nemoguće, ako se oslonite na neki tridesetogodišnji kredit, uz dodatak prekovremenog rada od 200 sati i više u toku jednog meseca.

Na sreću, ili žalost , još uvek ne posedujem kreditne kartice, ne vozim baš dobar automobil, kuću u vlasništvu sam sanjala zaista par puta, ali letovanju naravno nikako nisam mogla da odolim.

Naravno, sada ćete pomisliti da sam uživala na srebrno peščanim plažama, jela specijalitete morskih plodova sicilijanske kuhinje, ili prpovodila lude noći u najuzbudljivijim barovima južnih italijanskih ostrva. Na sreću, nisam se jos uvek zadužila kod banke kako bih priuštila sebi ova ekskluzivna zadovoljstva, a nije ni na žalost, to što sam jug Italije zamenila ovog leta hrvatskim primorjem. Dve i po nedelje Dalmacije nisu me ni najmanje ostavile ravnodušnom, čak šta više i vratile emocije na letovanja iz detinjstva, koja sam uglavnom provodila u Hrvatskoj.

Pesak, Sunce, more, kao i uvek , sasvim dovoljno za opuštanje, regeneraciju, i zaboravljanje na sumornu svakodnevnicu. Iako sam otišla tamo da se malo odmorim od inostranstva i imigracije, nekako sam zaboravila da sam i u Hrvatskoj stranac, pa su mi takvi ispadi nacionalizma ponekad, ne često, zasmetali. Hoću reći, srpstvo i patriotizam mi nisu jača strana, ali poslednjih dana letovanja, sam već jako želala da sedim na Savi, i gledam Beograd noću.

Nisam imala još puno vremena do povratka u Milano, pa mi je poslednja nedelja u Beogradu odletela, bas kad sam htela da vidim sve drugare, da izadjem i da pijem vino u Skadarliji, ili do jutra djuskam u Jamplastiku. Na žalost, ili sreću pijane večeri sam zamenila druženjem sa porodicom i rodjacima, a drugarima i Beogradu sam obećala da cemo se više družiti, kada ponovo dodje avgust, i vreme odmora.