Hteo bih da završim škole, da znam nešto da radim, da budem biznismen, da upišem kurs engleskog i još nekih jezika, da sve batalim i studiram okeanografiju, da letim i ronim i padobranom skačem i da budem fotograf, pa da slikam retke predele i jos redje ljude, pa da imam puno para i na miru pijem jutarnji kapucino, u nekom od kafića na ulici i da budem milioner i da svima svojima kupim kuću i kola, pa da se oženim i živim u malome stanu uz subotnje posete prijatelja i nedeljno riljanje bašte i da volim svoju ženu i svoj poslić i svoj autić i svoju rodbinu i tazbinu, ili da se iskrcam u Australiji i budem... i radim... i sigurno se vratim sa bremenom i vremenom potrošenim na tamo neke ljudoždere i kosooke žene i da čitam sve knjige ovoga sveta i da spremam sva jela i sosove od svih začina da pravim i expert za vina i piva i viskije i brendije da budem i da slušam aplauze i pohvale i gledam smeškovito klimanje glava svih tetaka i žena i baba na ovome svetu, pa da me na televiziji hoće i na radiju da pričam, a ja da se nećkam, pa odbijajući ipak popularan budem i knjigu da mi objave sa slikom od pozadi, pa neka ako je i debela, pa da ljudi ne spavaju od želje da je pročitaju, jer sve ovo se ona pita, ali uz imena i mesta atraktivna i trula i maračna i plačna, pa da mi neki profesor prijatelj bude, jer ja imam rečenicu koja nedostaje i reč koja pamet muti, a bistri pogled, pa na pecanje, na miru, da odem, pored brvnare koju sam sam sagradio, pored potoka i reke u planini i da mi nikada hladno nije, ni vruće, a u tropima sam, pa po Ekvadoru razapinjem jedra i živo se interesujem za broj velikih kornjača na Galapagosu i da one platnene prsluke nosim, sa puno džepova i kameru da imam, sa velikim objektivom i ženu koja me čeka i ženu koja piše i voli samo mene, jer još samo mene ne razume potpuno, a ja da sam tu i još samo za nju živim i svim svojim prijateljima da se izvinim, jer benast ne želim da budem, nego arogantan i uticajan i jak, sa puno mišica i potentan uvek da budem i da volim tu ženu sa nežnim ledjima i malim stopalima i nož da bacam da znam i kate da radim, pa da me se po malo boje i da zviždim u prste, jako, da znam i klavir da štimujem i da idem u Paris i Kazablanku i poduhvat neki da vodim i na moru kuću da imam i da znam po imenu sve konje i da me izdržavaju dve svetske žene i na auto niklovan branik da stavim i da dobijem na poklon kuče, jer šta će mi, a ceo život da ga čuvam...

          ... i da me stalno negde zovu i da me stalno negde vode, a ja samo cool i ništa više.

Marko Dovan