Otišao sam do njegove kuće, u želji da saznam više o svemu. Njegova keva me je uvek gotivila; Goran i ja smo išli zajedno u osnovnu i naši matorci su bili kućnu prijatelji. Njegova keva mi je verovala, i ona je znala za ta sranja koja je povremeno pravio sa tom drogom i toliko puta me je molila da utičem na njega da se batali toga. Bog zna da sam pokušavao. Njegov ćale ništa nije znao. Da jeste, verovatno bi ga izbacio iz kuće, ili u blažoj varijanti, poslao u neki institut na lečenje. Bio je prek po naravi. Kako bilo, znao sam da ću od njegove keve saznati o čemu se radi, ako već drugi to nisu mogli. Pozvonio sam i njegova keva mi otvori vrata.

"Dobar dan, teta Miro", rekoh

"Milane... otkud ti? Uđi..." dočeka me ona sa vrata.

"Hvala" rekoh dok sam ulazio. "Kako ste?"

Ona uzdahnu.

"Pa evo, kako mora. Čuo si za Gorana?"

"Da, da, ustvari zbog toga i dolazim. Šta mu se desilo?" upitah. "ostali nisu mogli ništa da mi kažu"

"Hajde, sedi. Hoćeš kafu?" upita me ona ljubazno. Odgovorih da bi mi baš prijala i ona ode do kuhinje i nekoliko minuta kasnije se vrati sa dve šoljice i punom džezvom.

"Pao je." reče ona sipajući kafu. "Eto šta mu je bilo."

"Pao?" upitah "Pa dobro, mislio sam da je nešto ozbiljnije. On je dobro?"

"Jeste dobro", reče ona sedajući. "Blagi potres mozga i par kopči. Mogao je i gore da prođe."

"Pa kako je pao? Na fudbalu?". Delovao sam naivno.

"Kamo sreće, moj Milane. Opet se drogirao. Sve mi je rekao. Bio je opet na onom... kako ga zovete? Tehno?"

"Da, i?" bio sam radoznao, počeo sam da loše slutim.

"Gutao je one đavolske tablete...od kojih ima prikaze" i tu se opet zamisli.

"Esid?" pripomogoh.

"To, i još nešto vrag će ga znati. Ne mogu da se setim. Nije bitno. I posle te žurke mu je bilo loše. Nije mogao ni da pije ni da jede. Bio je bled ko krpa. Htela sam da zovem hitnu pomoć, ali on mi nije dao. Rekao je da će mu biti dobro. I što ga tu poslušah, moj Milane? Ali znaš kakav je on: odmah se naljuti. I tek što mu je bilo malo bolje, on zape da ide napolje. Kaže, dosadno mu u kući ide malo da se prošeta."

Slušao sam je netmerice i samo klimao glavom u znak razumevanja.

"I ja nisam mogla da ga zadržim. Rekao je da ide samo da se malo prošeta. A dan bio vruć... na televiziji javili četrdeset i sedam stepeni, moj Milane, a znaš da oni uvek to smanje. I ja vičem za Goranom da ponese kapu, a on već ode. I vidi šta se desilo..." tu je njoj zadrhtao glas i stavila je ruku preko usta.

Bilo mi je žao te prostodušne žene, Goran joj je srce lomio. Znam da on to, ustvari - nije hteo, ali nije mogao da se skrasi. Ona se kao malo pribrala, mada sam joj video suzu u očima. Otpila je gitalj kafe i nastavila.

"Bila sam ja tamo, u Knez Mihajlovoj, gde je on i pao. Da se zahvalim onom dečku koji mu je priteko u pomoć i pozvao hitnu. I taj dečko mi kaže da ga je video pre nego što je pao."

"Da?" podstakoh je.

"Taj je dečko prodavao one CD-e, i kaže da je Goran normalno prolazio ulicom, odjednom je stao začuđeno pogledao oko sebe i počeo da vrišti. Onda je poče da trči levo-desno, sapleo se i pao kod one velike česme kod Platoa. I o nju je i udario glavom."

"Šta kaže Goran?" upitah.

"On neće ništa da kaže, Milane. On tvrdi da je hteo da pije vodu, pa je izgubio ravnotežu i pao."

"Zašto bi lagao?" zapitah se.

"Znaš šta ja mislin? Da je on imao halucinaciju od onih droga. Samo neće da prizna."

"Stvarno ne znam", uzdahnuh. "Moguće. Kada bi ja mogao da ga posetim?" želeo sam da znam.

"Ne još, doktor je rekao da mora da se odmori. Ali zvaću te ja kada budeš mogao."

"Puno vam hvala" rekoh ustajući. Objasnio sam da imam mnogo da učim i zahvali se na kafi, a ona mi je zahvalila što sam došao. Ostavio sam je zabrinutu na vratima i krenuo kući. Ovo mu baš nije trebalo.

*
Sutradan sam bio u gradu i tražio neke knjige za učenje. Kada sam došao kod preprodavaca knjiga na Platou, shvatio sam da bih mogao da se zaputim ka Knezu i eventualno pronađem tog dečka koji je video celu stvar. Nije bilo puno teško. U blizini česme ima svega par prodavaca CD-ova. Prišao sam prvom koga sam našao i raspitao se, ali ispostavilo se da taj momak radi tek za sat vremena. Ubio sam vreme šetajući se i rovareći po svim dostupnim knjižarama i vratio sam se tamo tek za nešto više od sat vremena da bih pronašao momka koji me je ustvari i očekivao.

"Rekao mi je kolega da si dolazio" reče on.

"Da," rekoh "voleo bih, ako ti nije problem da mi ispričaš šta si tačno video, ono što si rekao njegovoj kevi?"

"Da, njegovoj kevi", ponovi on. "Jako prijatna žena. Mnogo mi se zahvaljivala. Pa, ništa, stajao sam ovde ko i obično i prodavao CD-ove. Baš je bilo vruće. Jedan od najgorih dana. Mislio sam i da zatvorim, znaš, nema ljudi, nema kupaca, kada sam spazio tvog druga. Bio je bled kao vampir. Nekako se umorno vukao kad je odjedamput stao i počeo da blene na ostale ljude nekako se cimajući."

"Cimajući?", upitah. On klimnu glavom i nastavi.

"Da, nekako mnogo brzo. Onda je počeo da viče i potrčao napred, levo-desno. Onde se sapleo i pao. Pritrčao sam, i sa mobilnog pozvao hitnu. To je to."

"Šta si mislio kad si rekao da se cimao?" bio sam radoznao.

"Ništa", reče odmahujući glavom, "to je neki moj trip"

"Pa šta to? Jako mi je bitno?" pokušavao sam da saznam, pošto sam bio zaintrigiran.

"Brate, mislićeš da sam lud" reče mi.

"Ne verujem" slagah, mameći mu odgovor.

"Jesi li gledao Matriks?" upita me on.

"Naravno."

"Znaš ono kad Kianu Rivs izbegava metke? E pa nije bili baš tako dobro kao u filmu, ali mi je najviše ličilo na to."

"Šta ti je ličilo?" upitah, zbunjen.

"Pa, kretanje tvog druga. Cimao je glavu levo desno, tako brzo da skoro nisam mogao da mu vidim lice. Onda je zavrištao visoko kao žensko i počeo da trči između ljudi jednako brzo kao što ih je gledao. I onda je pao."

"Čuj, da nisi istripovao od sunca?" upitah ga, nimalo podsmešljivo.

"Ne. nikad nisam video bilo šta slično ovome. Ne znam šta je to bilo i nikome nisam ispričao, osim tebi. A nemoj ni ti. Ko zna možda i jesam umislio?"

"Reci mi još samo jedno: da li si shvatio zbog čega je vrisvuo?" upitah ga.

"Pojma nemam. Samo je stajao, gledao u ljude i vrištao. Kao da se od nečega uplašio. Kao da je nešto video."

*

Prošlo je još dva dana pre nego što me je teta Mira pozvala i dala mi adresu bolnice, dodajući da je Goranu bolje i da me očekuje. Nisam mnogo ni oklevao i istog dana sam otišao da ga posetin. U bolnicu sam stigao brzo i našao njegovu sobu. Izgledao je O.K., ustvari mnogo bolje nego inače, naravno, osim zavoja na glavi. Čitao je neki strip, Dilan Dog, mislim, tako da me nije video kada sam ušao.

"Gorane", pozvah ga.

"Heeej, Milane de si, bre?" viknu on odučevljeno pružajući mi ruku. Za drugu mu je bila prikačena infuzija.

"Evo", rekoh, "došo da vidim šta si ponovo zasro. Na šta su te to priključili?" rekoh pokazujući na iglu u veni.

"Ma jedu govna. Kažu da sam sjebo metabolizam i da mi treba oporavak, pa me sad kljukaju nekim sranjima"

"Ko zna, možda su i u pravu?" upitah sa smeškom.

"Mah", odmahnu on rukom.

Tada nisam hteo da ga cimam i pitam o svemu zato što sam pretpostavio da ne bi bilo OK. Ali sam goreo od znatiželje da čujem i njegovu verziju priče. Posle nekoliko poseta, kada smo već iscrpeli sve šale o bolnicama, upitah ga:

"Gorane, šta se, ustvari, tebi desilo?"

"Pa, rekli su ti: pao sam kad sam hteo da pijem vodu; udarilo mi sunce u glavu." odgovori mi pomalo začuđen.

"Sigurno?"

"Kako to misliš 'sigurno'?" uvrpolji se on.

"Pa čuo sam i druge priče", rekoh.

"Koje? Od koga?" upita nervozno.

"Pa, od onog dečka koji ti je pomogao, koji je prodavao
tamo CD-ove"

On se uozbilji. "Ja se toga ne sećam. Niko mi to nije pomenuo."

"Valjda je bilo nepotrebno. On je pozvao hitnu pomoć."

"I šta ti je rekao?"

"Da si išao Knezom, odjednom stao i počeo da vrištiš."

"To nije tačno", odgovori on ko iz topa.

"I onda si počeo da trčiš, pao i udario glavom o česmu."

"Ne, ne, nije bilo tako."

"Kaže da si se kretao neverovatno brzo, da on nije mogao da te vidi. Ko Kianu Rivs u Matriksu."

Na ovo mi Goran nije odgovorio negacijom, već je samo prebledeo.

"Gorane, jesi li O.K.?" upitah ga, i požurih da napunim čašu vodom. "Jesi li O.K., da zovem sestru?"

Odmahno mi je glavom, pošto je ispio vodu.

"Šta ti je?" upitah ga ponovo, "jesi li dobro?"

"Milane, moraš mi verovati ovo što ti sad budem rekao. Nisam hteo da iko sazna da bi porekao da sam preterao sa svim."

"Šta je bilo?" upitah ga znatiželjno.

"Sve je bilo kako ti je taj ortak rekao - sad shvatam da to nije samo halucinacija."

"Hoćeš da mi kažeš da si se stvarno kretao toliko brzo?" upitah ga sa nevericom.

"Ne", odgovori mi, "hoću da ti kažem da sam se ja kretao normalno, svi su se usporili toliko da si morao da sačekaš jedno pet sekundi da bi prošao treptaj oka." Zinuo sam u njega.

"Da, zato sam stao, jer nisam mogao da verujem sopstvenim očima. Ustvari, ceo svet se usporio, ptice su sporo letele, zvuci su bili razvučeni, sve je bilo jebeno morbidno."

"I... zato si vrisnuo?" upitah ga.

"Ne, viknuo sam zbog nečeg drugog."

"Da?" podstakoh ga.

Tada u sobu ulete bolničarka i reče mi da je vreme za posete završeno i da moram odmah da pođem, jer je vreme za popodnevnu vizitu.

"Vidimo se sutra, druže" rekoh Goranu.

"Vidimo se..." odvrati mi on, nekako odsutno.

*

Te noći nisam spavao. Naravno, razmišljao sam o Goranvoj priči. Mislim, da li je moguće da se stvarnu nekako ubrzao? Da ga je zakasnela reakcija svih tih droga u kombinaciji sa prejakim suncem nekako ubrzala ili šta već, pa je njemu sve izgledalo sporo. Ali najviše me je kopkalo šta je video u tom usporenom svetu, čega se toliko uplašio. Sutra kada sam otišao kod njega, nije hteo da priča o tome. Delovao je nekako ravnodušan i prazan. Pa i sledećih dana kao da se ustezao da mi kaže. A onda me je jednogdana pozvala teta Mira. Glas joj je bio nekako tanušan.

"Skliznuo je u komu", rekla mi je, "doktori su mi rekli da ovo moglo da se desi. Ipak je imao povredu zadnjeg dela glave."

Bio sam poražen. Kako mi je teta mira rekla, mogao je sutra da se probudi, a mogao je i posle deset godina.

"Dođi danas u bolnicu", dodala je. "Ostavio je nešto za tebe".

Naravno, odmah sam došao, i tamo zatekao teta Miru kako sedi pored njega i drži ga za ruku. On je izgledao tako mirno, kao da spava.

"Milane," rekla je, "ostavio ti je je pismo. Našla sam ga u fijoci, imenovano je na tebe. Evo, ima i datum na koverti, kao da je znao šta će da mu se desi."

Prihvatio sam pruženu kovertu i momentalno izašao napolje. Nisam više mogao da gledam teta Miru, svu povijenu od jada i njega koji je prosto pobegao od svega. Seo sam na klupu ispred bolnice i otvorio pismo. U njemu je stajalo:

"Milane, ovo ti pišem, jer ne znam da li ću moći da ti kažem. Kao prvo ne želim da ikad misliš da sam ja lud. Nisam. Možda sam budala što sam se drogirao, ali lud još nisam. Moram ti reći ovo što me još od onda muči. Šta sam video kad sam poludeo onog dana. Kao prvo da te pitam da li znaš kako se ti pokerćeš? Da li misliš da je to produkt rada tvojih mišića? Kako ptice lete, kako se pokreće lišće na vetru? Kako ovaj svet cirkuliše? Video sam njih, pokretače. Kreću se neverovatno brzo, Milane. Kada su se ljudi ono usporili, odnosno ja ubrzao, počeo sam da ih nazirem, ali jedva, bili su suviše brzi, čak i tada. Leteli su od jednog do drugog čoveka, od jedne do druge ptice, automobila, lista na vetru, pa čak i zvuka, verujem. Ima ih na milijarde, svuda oko nas. Toliko su brzi da ih mi ne možemo videti, ali bez njih bi ovaj svet stajao. Milane, oni su tu, u međuvremenu, i sada dok ovo čitaš, oni lete svud oko tebe i podižu ti pluća gore-dole da ne bi prestao da dišeš. Nemoj misliti da sam lud, jer to nisam. Video sm ih. Sada znam, Milane, i eto čega sam se toliko uplašio. Mi smo svi obične lutke."

18.9.00, 04:23