Nikad ne brini o kraju. Uvek je tu neko da završi stvar umesto tebe; neko ko parališe agoniju, neko kome bi se rado zahvalio da je kojim slučajem triling bio jači od fula. Ja to znam. Ja to osećam. Ja sam omirisao ledeni zadah od lošeg viskija. Ja sam odglumio sitnu rolu u niskobudžetnom trileru; blebetao sam sitne reči u bednim dijalozima dok su mi boksom lomili vilicu; a film, film je bio gledan zbog njenog prelepog osmeha.

♪♫ "Happy Time", Daniel Johnston

U početku je sve bilo drugačije, ljudi su se još uvek smejali i moje stanje hroničnog bankrotstva još uvek doživljavali kao povod za dobru zajebanciju. U tom periodu, u baš tom početku, apsolvirao sam ekonomiju, a studirao medicinu. Bio sam duboko ubeđen da je studentsko žicarenje i štekanje praznog ničeg, daleko iza i da me još tri ispita dele od diplome i narednog velikog koraka, pristojne uloge u socijalnoj drami u belom mantilu u koji sam bio zaljubljen; bacao sam korake sklupčane u blatnjave patike i imao utisak nekakvog hoda, hoda po treadmill traci. Živeo sam u stanu koji nam je dalja sestra moje majke ostavila na čuvanje, dok je ona rintala po restoranima u Francuskoj, i svake godine najavljivala iznenadni povratak, jer kako kaže: ne može više da radi, naradila se, željna je odmora i uživanja koje može sebi da priušti u Srbiji od ušteđenih para. Svake godine bi uz telefonsku čestitku mojoj majci za novu godinu, najavljivala da nestrpljivo priželjkuje svoj povratak početkom avgusta. Sa kiselim osmehom primao sam uvek istu vest, takođe preko telefona, jer sam za vreme studiranja retko odlazio kući, i majka bi me tom prilikom uvek napinjala da učim i dajem ispite jer ako se gospođa Ljilja vrati ja moram da se selim iz stana, a moji roditelji ne mogu da se izlože trošku kao što bi bila moja kirija, jer kevina plata nastavnice hemije u gimnaziji i ćaletova nesposobnost da išta zaradi, neće moći da nahrani ćosave piliće u gnezdu na adresi: egzistencijalne potrebe. Ćale i njegova filozofija, to je tek parodija na život. Kada mu je propala firma gde je radio kao poslovođa, probao je neke šverc varijante, pa dilovanje deviza, sve to u ono vreme dok je to bio možda jedini način, pa je počeo da radi na građevini, ali nigde mu se nije posrećilo, pa je jednog dana samo rekao, onako besan dok je gledao prenos skupštine:

„Gledaj ih, opet podigli sebi plate. Pa ako žele da mi skapamo od gladi onda neka crknemo!"

Na to njegovo nepovezano klevetanje niko u kući nije obratio pažnju, ja sam spremao ispit u drugoj sobi, došao sam bio kući za vikend, majka je motala po glavi šta će za ručak, a Milun je izvadio petljaš iz podrumske paučine i otišao na pecanje. Onda je počeo svakodnevno da ide na pecanje, non-stop, leti, zimi i tako već tri godine.
Prošlog novembra stigao je telegram mojoj majci iz Pariza: gospođa Ljiljana je umrla od raka na debelom crevu. Njena ćerka iz prvog braka koja jedva govori srpski, doći će da proda stan početkom avgusta. Majka je plakala, a ja više nisam bio siguran ko će zapravo na kraju doći.

Majka mi je slala kintu dva puta mesečno. Jednom da kupim bonove za menzu, početkom meseca i jednom da platim troškove sredinom meseca. Ostajala je tu i neka sića za potrebni luksuz, što bi rekao nekakav moj zet Sani, ali nikad toga dovoljno i nikada toga dosta. Kintu za menzu bih spiskao iste noći na alkohol i pljuge sa ortacima, a onda bih dva dana gladovao, pa bih pozajmio neke pare od nekog kome ne dugujem. Prijatelji bi me hranili do sredine meseca kada bi stigla kinta za troškove, pa bih ja to vešto rasporedio na: dosta duguješ plati koliko možeš i vrati dug da bi se mogao opet uzajmiti.

U nekim trenucima bilo je teško živeti sa saznanjem koliko svaki dim cigarete košta, a u nekim trenucima bilo je divno smejati se samom sebi. Generalno bio sam dobar student; učio bih iz već pregaženih ispodvučenih knjiga i šmekao kolegenice da me čašćevaju kafom. Generalno, da sam još više zagolicao đavola moglo je da bude i gore, a ovako tešio sam se da me je život nečemu učio.

Zbog obaveza na fakultetu bilo mi je nezamislivo da negde istovremeno i radim. Kada sam u par navrata uspeo da se nekako dogovorim sa posesivnim vremenom oko prava na moju slobodu, posliće koje sam tada nalazio bili su čisti promašaji. Prvi put sam dve nedelje radio u štampariji na probnom radu, ali su mi na kraju rekli da nemaju potrebe za novim radnicima, onako fino da to što bezbolnije progutam. Ah, razumeo sam ih, zašto bi nekog plaćali kada postoji red njih koji čeka na probni rad.

Drugi posao je zahtevao od mene više agilnosti; radio sam kao konobar u fensi lokalu za napaljene klinke i ološe u bodi majcama; do tada nisam mogao da verujem da takav svet zaista postoji. U tom lokalu je često navraćao i moj zet Sani. Da bilo je to pravo mesto za njegov trip, čak mi je i bilo drago da makar s nekim mogu da popričam, makar sa njegovom normalnom stranom koju je ovde vešto krio, jebi ga, morao je, to su i svi drugi radili; čini mi se da što si žešće u tripu to si veća faca. Nije mi smetalo ni to što je Sani varao tu moju sestru od tetke za koju je bio oženjen sa nekim klinkama u dopičnjacima, ono: Seka Aleksić fora; čak sam mu dva puta dao ključ od stana da im tamo skida đanu. Sani mi je često ostavljao veliki bakšiš da bi ispao Jack pred sisatim balavicama, a to nikada nije učinio van tog kafića Hacijenda.

Isti trip glumatanja big boss-a imao je i gazda kafića. Jednom je tako pijan kenjao nešto o mojim zulufima pred nekim klinkama koje su se kikotale i imale taj prezriv pogled, ponižavajući pogled, kojim kao da su u meni videle nekog bednog roba na koga ne treba trošiti ni sažaljenje. Tog dana sam očekivao prvu platu. Gazdi je izgleda to teško palo, pa je rešio da se prvo po meni popiša i onda kešira moj trud u pretkomori komore za upokojenje originalnosti i inteligencije. Ja sam ga istog trena opsovao, prevrnuo sto sa praznim čašama i limenkama guarane i izleteo napolje praznih džepova. Nakon propalih pokušaja bio sam potpuno siguran da mi je Milun ćale.

♫♪♪ "When I met you", Daniel Johnston

Kseniju sam upoznao u gradskom prevozu kada sam se opskrnavljen za ljubav nakon vežbi iz sudske medicine, hvatao za džepove da pronađem još deset dinara za kartu. Kondukter me je gledao uzdišući i lupkajući hemiskom po tabaku ljubičastih karata. Ona je stajala nedaleko od mene sa osmehom koji je sijao i oživljavao leševe u mojoj glavi. Zacrveneo sam se od stida i uzvratio joj nekim bednim kezom, onako zaglavljen na dno unutrašnjeg džepa moje vijetnamke. Ona je i dalje smejući se izvukla novčanik i dala kovanicu kondukteru govoreći:
„Za gospodina!"
Moj glupi osmeh postao je još gluplji; kao da pokušavam da se nasmejem po prvi put, jebi ga, niti sam imao tako bele zube, niti su mi oči sijale dok se smejem, niti sam umeo da tako lepo razvučem usne; uh!, a tek usne. Moje su bile ispucane od oktorbarskog vetra.
„Hvala!", izgovorih nekako.Kada je utisak odranog beskućnika i miris fermalina u meni izbledeo ja sam je pitao za ime. Ksenija!, imala je dubok glas i kao da je poslednje slogove reči provlačila kroz nos; govorila je polako, a ja sam se davio u njenom osmehu. Studirala je turizmologiju i mogla je satima da priča o Firenci. Iz busa smo sišli kod konja (spomenik, glavno mesto susreta u centru Niša) i otišli na kafu u Kazandžijsko sokače. Čim sam je prvi put slučajno dotakao za ruku, poželeo sam da je za tu istu ruku držim zauvek.
Za prvih mesec dana našeg zabavljanja poklonila mi je belu košulju.
„Neka naš odnos ostane nevin, iskren i bez mrlja. Onda nećemo morati da brinemo za nas. Ova košulja simbolizuje tu čistotu iskrenosti.", i poljubila me je. Ja sam zajmio kintu od Magdalene, ribe sa kojom sam se s vremena na vreme kresao i odveo Kseniju na palačinke.

Bili smo dve godine u vezi kada smo se prvi put ozbiljno podžapali i to zbog mog zeta Sanija; delovao joj je kao mutan tip i sinonim za nevolju, a ja sam joj uporno govorio da je Sani jajara i da se samo kurči.
„Ne sme on da ulazi u frku!", rekao sam joj.
Bili smo dve godine u vezi i ja sam od nje dobio razne poklone i vodio je na razne varijante palačinki, pica i voćnih salata, a uvek sam iz nekog svog tripa oblačio onu belu košulju da bi videla koliko je bela; i bila je, doduše sa nekim sitnim mrljama, jebi ga, bio sam iskren i veran koliko sam mogao.

♫♪♫ "Love will see you through", Daniel Johnston

Dakle, bio sam pred vratima diplome i zalelujan sitnim maštarenjem o zajedničkom životu sa Ksenijom, kada je ona dobila njoj neodoljivu ponudu za posao u nekoj internacionalnoj turističkoj agenciji, i to posao na dve godine baš u Firenci. Pre njenog da magičnim poslodavcima koji su zakucali na vrata njenog života u meni nezgodno vreme, moja voljena je sve činjenice protumbala kroz glavu i računala onako duboko zarobljena u svoje misli; isprva nije mi odmah rekla šta je u pitanju i zbog čega je tako musava, pa sam se ja polomio izigravajući kretena da izvučem to iz nje. Tu je bilo i par sitnih svađi, a onda kada me je mlatnula tom lepom istinom o poslu u Firenci moja maštarenja o zajedničkom životu sa Ksenijom su se momentalno ukiselila. To je daleko, mislim Firenca, ja ću teško moći da je posetim; a trip ljubav na daljinu...nema šanse. To zna i ona. I nju ponajviše muči to mi. Ja sam svojevremeno govorio da me nikada nijedna riba neće zadržati, pa makar me držala i za belu košulju, u nameri da iskoristim datu priliku; bilo gde i bilo kada. Ali pitam se: da li bih ja stisnuo jaja da odem da sam kojim slučajem na Ksenijinom mestu. Sa druge strane Firenca je njen san.

Tih dana tako naelektrisani sevali smo i grmeli svaljujući odgovornost o onom mi s jednog na drugog. Tih dana, dramatičnom uvodu u februar, vatru je još više raspirio i Sani, pojavivši se jedne subotnje večeri na vrata mog stana kada sam sa Ksenijom spremao lignje. Ona je odlepila čim je s vrata čula njegov glas, a ja sam samo vrteo u glavi kako da ga odjebem. Nudio mi je neku poslovnu varijantu, kao samo da mu pravim društvo da pokupi neku torbicu za nekog lika kog su zvali Ajkula, jer samo meni veruje i dobiću dvesta evrića koji mi neopisivo trebaju. Sani je uvek pokušavao da bude mrtav ozbiljan kada razgovara o poslu, pa makar to bila i prosta šetnja da se nekom jakom liku, kako oni to rangiraju, kupe cigarete. Uvek je dramio i jednostavno bilo je nemoguće na osnovu njegovog lica zaključiti koliko je neki posao zaista ozbiljna stvar. Nisam smeo da pitam šta je u torbici, ali ipak znajući Sanija bio sam uveren da on nema muda za neke opasne varijante. Ksenija je slušala naš razgovor, spremala lignje i ključala u sebi. Saniju sam rekao ne, a trebala mi je kinta ko bolesnom lek.

„Kako hoćeš! Ja ću ipak da dođem sledećeg petka da te pokupim.", rekao je i otišao. Ksenija ga je iz čiste kurtoazije pozvala da ostane na klopu, ali je Sani svom srećom to odbio. Gledala me je uzdišući nervozno i lupajući pesnice nedužnom šporetu taktovana Sanijevim koracima niz stepenice. Ja sam se osećao ko na vetrometini, go, dok mi je sam đavo nudio jaknu koju sam želeo da uzmem.
„Nemoj da ti je palo napamet.", rekla je.
„Ne brini neće.", rekao sam.
Dok smo večerali rekla mi je da će otpočeti skupljanje papira za Firencu. Odlepio sam, ali sam to sačuvao za sebe.

♫♪♪ "delusion + confusion", Daniel Johnston

Čim sam je te noći otpratio kući posegnuo sam za telefonom. Pokušavao sam da pozovem Sanija i prihvatim dil, ne bih li isterao inat i nama i Kseniji koja je odlučila da ipak ode za Firencu. Telefon je bio mrtav, a ja nisam ni znao kada su ga isključili. Jebi ga, već svima dugujem sve. Ostaje mi jedino da stavim svoju glavu pod hipoteku i tako vratim sve dugove.

Odmah nakon vikenda isekli su mi struju. Hm, možda sam već trebao da budem naviknut na mrak. Tog dana je Ksenija otišla za Bg. Trebala je tamo da ostane do kraja nedelje kod drugarice dok ne završi ta viza-ugovor sranja. Ja sam otišao do moje sestre da porazgovaram sa Sanijem. Sestra je spremila piletinu sa krompirima; uh!, razvalio sa se od krkanja, a mali Nikola me je čudno gledao i ja sam mu punih usta koščate piletine objašnjavao ko sam, šta sam i to da sam bio tu kada su ga izneli iz porodilišta; Nikola me je bledo gledao i sasvim logišno upitao:
„A što si mi ti ujak?"
Koliko sam često posećivao njihov dom uvek sam iznova morao da se upoznajem sa klincem. Sestra mi je tutnula dvadeset evrića kada je Sani otišao po pivo.
„Da imaš."
„Nisi trebala. Imam.", rekao sam, a nemam.
Sa Sanijem sam se sve dogovorio, pokupiće me noć četvrtak na petak u tri njegovim kolima, i otićićemo do Merdara, do granice sa Kosovom. Nije trebalo da brinem niočemu, ali kada Sani izgovori tu duplu negaciju mene prodrma brižna jeza.

U povratku kući kupio sam gomile mirišljavih sveća koje sam raspodelio po uglovima sobe i nameštaja. Aroma borove šume pobeđivala je mrak, a ja sam samo sedeo u tišini i nakon pet meseci ne pušenja zapalio lucky; pljuga me je spičila u glavu i postavila filozofsko pitanje: zašto si uopšte i pokušavao da ostaviš cigarete. I ja nakon lobotomije pronalazim odgovor, zbog Ksenije.

Tih dana nije mi padalo na pamet da poradim na preostalim ispitima. Buljio sam u nem mobilni i vrteo u glavi našu poslednju svađu i to kako mi je rekla da odlazi. Ksenija se nije javljala iz Beograda.

♪♪ "silly love", Daniel Johnston

Kako se bližila noć sa Sanijem ja sam bio sve nervozniji. U četvrtak veče vratio sam se u stan oko devet i legao na pod okružen svećama tražeći neki mir. U 22:14 neko je zakucao na vrata. Nisam bio siguran da li da otvorim. Pogledao sam na mobilni, ko bi mogao da bude sada? I krenuo sam ka vratima sa mišlju da je možda Sani. Bila je to Ksenija, lepša nego ikad. Kako sam otvorio vrata, tako me je snažno zagrlila i briznula u plač.
„Ne mogu tamo bez tebe!", projecala je.
O da, to znači da me voli, da me obožava i da sam joj ja važniji od te Firence. E, nemate pojma kako sam se osetio moćnim u njenom zagrljaju. Onda smo vodili ljubav na podu okruženi svećama i goli zaspali u tom istom zagrljaju. U deset minuta do tri zvonio mi je alarm na mobilnom. Brzo sam ga ugasio da ne probudi Kseniju, obukao sam se i sišao pred ulaz da sačekam Sanija. Da, znam, bela košulja; ali više nije bilo pitanja da li da pođem sa Sanijem, jednostavno sam morao, nisam mogao da ga ostavim na cedilu zbog moje sestre, zbog obećanja, ali sam mogao zbog Ksenije.

Vozili smo se kroz paučinaste krajolike preko Prokuplja ka Kuršumliji; vozili smo polako i ćutali. Jedino bi Sani s vremena na vreme pritisnut nervozom izgovorio:
„Ej, nema frke bre, opusti se!"
A ja sam se pitao da li to govori sebi, ili meni. Po pogledu koji bi mi uputio rekao bih da govori meni, ali je zapravo on taj koji se usro.
Noć je bila sveža i tiha. Nije bilo snega. Parkirali smo auto na pedesetak metara od samog prelaza i sat i po buljili u dva žandarmerca koji naizmenično pljugaju pred kapijom ničije zemlje. U vazduhu je lebdeo miris balege i čula se jednominutna grmljavina boinga koji je skidao kajmak sa oblaka.

Na radiju pronalazim stanicu: ♪This land is nobody's land♫, John Lee Hooker. Soni je gledao ka granici i u pola pesme isključio radio. Sa prelaza se začuo rafalni smeh kada je dvojici naoružanih pljugaša prišla, takođe uniformisana silueta noseći neku kesu u rukama.
„Izađi!", rekao mi je iznenadno Soni i udario laktom.
„Zašto?", okrećem upitan pogled ka njemu.
„Izađi i stani pored auta. Odmah! ", odbrusio je.
Izašli smo obojica i stali pred ugašene farove. Soniju je zazvonio mobilni.
„Ej, vidim te. Važi.", rekao je u mobilni, zatim je ušao u auto i upalio farove. Video sam siluetu sa kesom koja je krenula ka nama.
„Ovo je za tebe, ovo je za Ajkulu.", čovek sa kesom je dao Saniju instrukcije. Ja sam stajao pred farom koji je lomio snop svetlosti o moja kolena i namigivao primopredaji. Dok smo ulazili natrag u auto, spremni za vožnju nazad, čovek bez kese premeravao me je čvrsto stegnute vilice upoređujući me sa svim etalonima koje je nosio u fascikli iskustva. Nije mi bilo prijatno.

U Nišvil smo došli zajedno sa zorom. Sani me je ostavio pred mojim ulazom. Iz koverte koju je dobio dao mi je dvesta evra i rekao da nikom ne govorim ništa o ovoj noći i da se ne brinem sve je u najboljem redu. Želeo sam da mu poverujem, ali u Sanijevim očima sam jasno video brigu.
Kada sam ušao u stan Ksenija više nije bila na podu. Sveće su bile dogorele i utihnule. Vrata spavaće sobe bila su napola otvorena.
„Hej gde si bio?", pitala me je iz postelje.
„Zvao me je Alek da mu pomognem, imao je problem sa autom u gradu.", nisam znao da je slažem.
„Koji Alek?", pitala je.
„Pa znaš ga, kolega sa faksa."
Nisam bio siguran da li mi je poverovala, ali je nakon mog neuverljivog odgovora njena znatiželja za slučajem: 3AM-noć četvrtak na petak, je prestala. Nisam bio siguran da mi je poverovala, ali sam slutio da je dobro znala kuda sam te noći išao i da je zbog nas to tada prećutala.

Nakon, otprilike, nedelju dana Sani me je presreo ispred faksa sav uznemiren. Žvakao je nervozno žvaku i stalno se okretao iza sebe.
„Sranje!", neprestano je govorio i izduvavao balone.
Sani je jednom rešio da rizikuje i da blefom odnese ulog; šta više, čak je i imao dobre karte, jebeni triling mu je ulio lažnu nadu i raširio zenice; ali ono što Sani nije znao je to da je tu partiju pokera igrao, ne samo protiv velike bele ajkule, već i protiv samih karti. Špil kojim su igrali bio je Ajkulin.
Misteriozni sadržaj kese Sani je planirao da uvalja nekom Piroćancu, a zatim pazari neku shit robu i to podmetne Ajkuli.
„Sranje!", lupao sam patikom u beton pred faksom; Piroćanac je bio Ajkulin čovek.
„Moraćeš da mi vratiš one evriće. Traže sve do poslednje pare ili..."
„Ne mogu da ti vratim. Tim parama sam već vratio neke dugove. Nemam ih...", kaže
Jebeno je to: biti primoran da progutaš govno, a u isto vreme poslušati savete o gutanju od guzice koja ti je ta govna servirala.
„Šta da ti kažem...iskuliraj neko vreme. Odi kući. Ja ću da sredim stvar."
„Kurac ćeš ti da središ!", opsovao sam Sanija i preplašen otišao u stan.

To popodne sam proveo pored prozora motreći na aktivnosti oko ulaza u zgradu. Izbegavao sam da se javljam na telefon i smišljao sam kako da situaciju u koju sam se upleo predstavim Kseniji. Te večeri došla je posebno nasmejana, a onda je moja paranoja udavila njen osmeh i ona je sama vešto sve izvukla iz mene. Onda je vikala i histerisala, ali kada je videla da ja samo tih i uplašen stojim pored prozora i trzam na svaku senku koja prođe pored ulaza, umirila se i hrabrila da će sve biti O.K.

Kući nisam mogao da odem; nisam mogao ni jednostavno da prestanem da mislim o posledicama; jedino što sam mogao je da ne napuštam stan dok se sve ne zaboravi, a nisam bio siguran da će to neko uopšte i pokušati da učini.

Tri dana me je varila totalna agonija. Slike su se koprcale pridavljene jednim ne, ne..., to se neće meni desiti. Zamišljao sam različite egzotične krimi ishode cele ove zbrke zvane: kesa iz ničije zemlje. Ne, odlučno sam govorio ne i plakao krišom uvek kada bih namirisao da, oh! to prokleto: da!

Ksenija je gledala kako ludim, a onda je cimala neke ortake, koji su navodno znali nešto o tom Ajkuli i raspitivala se na temu: kako? Svi su joj isto odgovorili: tvoj lik je najebo, jedina srećna okolnost je ta što ga ne mogu pronaći jer ne znaju ko je?!
Dakle, to mi je naježilo zadnjicu od zadovoljstva. Konačno neke sreće od toga biti anonimus. Iste večeri Ksenija me je naterala da izađemo nekud na sladoled, piće, palačinke...meni je bilo sve jedno, samo da konačno izađem iz debelog creva, gde me je strah držao, pa makar i kao sranje; na lestvici karaktera daleko ispod seronje; meni je bilo sve jedno ko sam, bitno je bilo samo još koliko!
Sam sam ispeglao belu košulju. Februar je umirao na mom kalendaru. Tanak oštar snop svetlosti iz hodnika sekao je gajtan moje pegle koja se hladila na podu dok sam ja u tami obuvao cipele, sedeći na prepariran kauč nedaleko od vrata, ključaonice i tankog snopa svetlosti. Pljunuo sam u wc šolju inspirativan rkavac i povukao vodu kada je zazvonio telefon.
„Da.", javio sam se. Neko je samo spustio slušalicu. Ja sam učinio isto. Zaključavao sam vrata kada sam dobio jak udarac u potiljak i nabio čelo u špijunku.

Pavlov zakon: sa poda ne možeš pasti.

Šta mogu tu reći?, šta god da kažem nema nikakvog smisla. Moje telo se meškolji u đubretu na smrt isprebijeno. Čujem ptice. Gavrani i vrane nadleću nad gradskom deponijom. Miris realnosti nadvladava svež miris nevinog jutra. U govnima sam. I sam sam samo izmet. Ja sam: natečeni polomljeni prsti na obema rukama; naprsla vilica; naprsla rebra; crta od noža na vratu; blaga drhtavica; unakažena desna strana lica; rasčerupano odelo kupljeno kod Bugija za malu kintu prošlog četvrtka, kupljeno kao marnuta roba iz Italije, skinuto sa neke žabarske lutke; ja u pozi večitog luzera; ja, jedno veliko prebijeno govno. Šta mogu reći?, smejem se sebi, smejem se...to jedino ima nekakvog smisla. A Ksenija, ona je sigurno već u busu paranoja transporta sa drhtavim predosećajem koji prerasta u prestrašeno pitanje: gde li sam do sada? U vrtlogu ljubavi, u pukotini razuma. Na tajnovitom mestu u podnožju brda:smetlište; pred vodopadom od plastičnih kesa koje se slivaju iz kontejnera na narandžastim kamionima i padaju na presrećna tela pregladnelih Cigančića. U brlogu ljubavi, na mestu gde dospe sve što smo ostavili iza sebe, a ipak nam je to ostavljeno iza izgleda ono ka čemu se kotrljamo; naša sudbina, sudbina svih nas.
Mogao sam da vidim Kseniju kako me nervozno čeka pred njenom kapijom. Mogao sam da je vidim prelepu sa brigom preko osmeha, kako pokušava da me pronađe mobilnim: mobilni preplatnik trenutno nije dostupan.

Pronašla me je sledećeg dana u bolnici sa frakturom lobanje na odeljenju za akutno propale, u nekom upišanom krevetu u društvu jebozovne riđe medicinske sestre.
"Sani mi je namestio da bi se izvukao!", izgovorio sam živahnim jezikom mumlajući umesto pozdrava, jer sam osećao da imam toliko toga da opravdam.
"Nećemo više o tome!", rekla je I bacila pogled na prelome mog desnog ekstremiteta. Nisam mogao da se nasmejem. Ksenija se nasmejala. Crvenokosa bolničarka je odvrckala svoju divnu zadnjicu iz sobe. Sani me je zajebo. Sani me je otkucao Ajkuli da bi sebi kupio vreme. Te noći dok su me tukli, on je zbrisao preko grane Moja sestra od tetke je dobijala pretnje svakodnevno. Bila je ucenjivana da prenese Saniju da se pojavi ili će klinac nastradati. Sanija nije bilo. Ni njoj se nije javljao. Na kraju su je ostavili na miru. Nakon godinu dana dobila je pismo. Od Sanija. Dolazi po nju I dete. Bila je presrećna. Volela je tog kretena. Ja joj nikada nisam rekao zbog čega sam bio prebijen. Otpratio sam je do autobusa. Sani ih je čekao u Beogradu. Drhtala je od sreće.
Ja sam se iselio iz stana pokojne tetka Ljilje. Sada je na prodaju i koliko znam još uvek nije našao novog vlasnika. Kada sam se selio zaboravio sam da pokupim iskorišćen kondom ispod kreveta.
Ksenija je saznala za mene i jebozovnu bolničarku. Raskid je bio mnogo bolniji od batina. Koliko ja znam sada je u Firenci.

Milan Milanović