Ponekad se zamislim, i pitam se " Pomisle li oni nekad na nas? "

Već šest meseci, neuspešno pokušavam da sve što sam ostavila za sobom uspešno ostavim na miru. Da se mislima ne vraćam na razloge zašto sam otišla, i da shvatim kao svoj benefit, baš to , što sada više ne moram da slušam njihove laži, utopijska obećanja i konstantne prepirke gospode u poslaničkim klupama.

Spakovala sam kofere u vreme poslednjih propalih pregovora , glavne nam holandske tužiteljke i našeg umornog premijera. Prevarila sam državu u koju odlazim za toliko, da sam poslednju vizu za boravak dobila neposredno pre svog diplomskog. Inače, posle zavšenog fakulteta , i ako ste još bez posla, sasvim je nemoguće dobiti bilo koju vizu za Evropu. A onda sam postala "diplomirani politikolog za novinarstvo i komunikologiju", a ponos mojih profesora na temu koju sam branila " Virtuelna komunikacija, blogovi i on-line novinarstvo", je bio toliki da su me srdačno izljubili, poželeli srećan put u Evropu, i čvrsto obećali da će se protruditi da se i kod nas osnuje katedra za "Nove medije i on-line novinarstvo". Ali uz argumente da to sve mora polako jer reforma u Srbiji je detaljna, pa za koju godinu, daće Bog! Moram još da naglasim, da sam ceo svoj diplomski radila uz pomoć jedinog profesora i literature koja je vrlo siromašna kod nas ili je uopšte i nema, pa mi je jedino oružje bio računar i blagosloveni internet. Imala sam pokušaje odlaska u biblioteke i knjižare, ali je moja potraga za knjigama na temu " Savremene komunikacije i Novi mediji", uglavnom završavana, odgovorima " A, pa mi to još uvek nemamo, to još nije tako razvijeno kod nas....ili, pa šta će vam to uopšte!!!". U redu, pomirila sam se sa slučajem da još uvek kao društvo nismo zreli za učenje nekih novijih teorija komunikologije, a i sa stavom da Srbija misli da sve zna, a da se novine detaljno uvode, i što je najvažnije veoma polako. Nisam imala više živaca da razmišljam i o tome. A kakve bi rezultate davali naši govornici, da su malo detaljnije proučavali osnove komunikologije, možda bi ova tranzicija koja nas je dohvatila išla u ritmu blagouzlaznog feedback-a. Ali najsvežije izjave u to vreme da je "najtraženiji haški optušenik lociran, ali se veoma brzo kreće", razbile su svaku moju iluziju uspešnog prevaspitavanja Srbije u demokratsko društvo. Otisla sam, bez želje da se uskoro vratim!

Moram još i da napomenem, da sam godinama unazad svoju novinarsku profesiju potvrđivala , vežbanjem na radio stanicama, dnevnim novinama, raznim časopisima, pa čak jedno vreme za uspeh dobila nagradu da pratim skupštinske sednice. Takvo iskustvo i sagledavanje celokupne situacije iz malo drugačijeg ugla običnog građanina, da ne kažem iz posrednijeg ugla " face to face" izmenilo mi je poglede na ubeđivanja " Srbijom u Evropu, koračajte sigurno ". Jednostavno, odlučila sam da odem sama, bez Srbije, sa ubeđenjem da ću jedino sama uspeti sasvim sigurno da koračam.

Međutim, isto tako sam znala da taj put neće biti ni malo lak, a posebno u odnosu na poziciju iz koje dolazim.

" Sono in ritardo" je bila jedna od prvih rečenica koju sam verno naučila, kako bih uvek i svuda stigla po dogovoru. Iako je doslovan prevod " kasnim", ovde se to koristi kada žuris, da ne bi zakasnio. Takodje, "piano, piano" je veoma korišćeno, ali kao dokaz da iako neke stvari idu polako, ipak će biti u redu, što bi se reklo " tutto va bene".

No, da se ne bismo sada učili italijanskom jeziku, koji je zahtevan od latinskog korena, pa do raznovrsnih dijalekta koji se ovde govore, prva moja razbijena predrasuda, naravno stečena u Srbiji sa naznakom , je bila " ma italijanski je lak, kao tralalalala". Međutim, kad živite u društvu koje sve zna i poznaje, ubeđenja u tako nesto su sasvim realna. A isto tako, dolazeći i odlazeći gastrabajteri , koji za godine teškog fizickog rada ovde, nauce dovoljnu osnovu jezika, , a onda prodaju znanje u Srbiji nedaleko od infinitiva italijanskih glagola, pa onda nije ni čudo što im se veruje na reč. Isto tako, prvi susreti sa našom imigracijom ovde, koja na žalost većinom nije intelektualna imigracija, već slučaj " trbuhom za kruhom", su sasvim porašavajuci za moje shvatanje normalnog socijalnog šivota i adatapcije na promenjene životne uslove. Da ne grešim dušu, naši koji su ovde zbog posla zaista vredno rade najteže fizičke poslove, i radili bi kada bi mogli i duže no što ima sati jedan radni dan. S druge strane, naši ljudi koji ne rade ovde danju, vec noću vredno rade, i oni bi napredovali jos bolje kada bi dan mogao da bude noć, a noć da ostane uvek mračna i sakrivena od zakona i policije. Na žalost, ovde dan malte ne, prelazi u belu noć tokom leta, pa je ovakva vrsta sezonskog posla najrazvijenija zimi i u jesen, a možda malo i u rano proleće.

No, u svakom slučaju, ja nemam ništa protiv svakog posla i zanata, i cenim svaki trud, ali isto ideja , a sad vec i delo " srpskog geta, i da nije važno, ko je ko, ko šta radi, i naši smo" nije mi jednostavno najomiljenija. Nije da sam ja sad neko posebno i nešto izuzetno, ali jednostavno, to izbegavanje životnih okolnosti i situacija u zemlji u kojoj se nalaziš i sebično gajenje srpstva, nekako ne ide uz moj karakter. Tako da sam od samog starta postala i ostala vrlo rezervisana . Ništa strašno, samo pouka " use u svoje kljuse" jer je tako bolje, barem ovde, mi je vrlo omiljena da je uz put ponavljam. S druge strane, predrasude s' korenima opet iz Srbije, tipa ONI su neobrazovani, ograniòeni, plitki, itd... od samog starta sam ih povukla u neku ćelijicu malog mozga, rešena da se razuverim ili možda uverim. Opet, imigracija sa dalekog istoka i iz ostalih muslimanskih zemalja u Evropu, je priča koju polako učim za neka dalja prepričavanja. U svakom slucaju, šesti mesec mog boravka ovde polako ističe, moja viza je odavno istekla, nestrpljivo, sa manjim ili većim problemom i povišenim ritmom želudca , očekujem italijansku dozvolu za boravak. Italijanski jezik sam izučila, oni kažu sasvim dovoljno, ali sa moje komunikološke tačke gledišta, tek sam na dobrom početku, pa mogu reći, sasvim dobrom.