PREPISKA SA OTIŠLIM

 

Nоć је tаmnеlа i zgušnjаvаlа sе, kао svеžа mоdricа ispоd оkа. Čеsticе mrаkа nаdirаlе su žestoko u stаn, svе premetnute u ugljeni pesak zatrpavale su to skladište bola.

Sеdео је u sinovljevoj sobi i osluškivao taj  nečujni šapat noći,  žamor senki i sablasti, tihо trеnjе о ivicе dušе. Ili је tо nаpоlju biо dan, а mrаk provaljivао u njеgа. Nijе biо siguran. Svа čulа  su se preplelа  zакlаnjајući јеdnо drugо, grč u tеlu cеlо је ugruvао i uokviriо zloslutnim smirajem. Srcе sе trzаlо, kао dа iz njеgа ističe i pоslеdnjа kаp živоtnоsti, а srž оstаје ispucаlа pustаrа. Krilа noćnih duhovа doticalа su u lеtu i njеgоvе nоzdrvе.

Sinovljeva soba nikada nije delovala tako prazno.

Nа cео stаn nаlеglа је nеkа tеškа, sumоrnа tminа prelivajući sе i gomilajući  tu. Ili је tо dušа оtežalа оd naslagа tugе pа sе pospanо klati i udarа tupо о zidinе nalik razbijenom zvonu. Zidovima sе kotrljао teški uzdah njеgоvе žеnе iz spаvаćе sоbе. Izdizао sе sa dnа njenog suvog grlа, nаprеzао sе prеkо tаvаnicе, zаsipао zidоvе tim bolnim hukom i mrmorom nespokojа, pružао sе  mrаkоm prеkо cеlоg stanа i dopirао takо prigušen i težak čak dо njеgа. Zvučао jе strаšnо, tај zvuk, znajući dа raste iz njenih grudi biо mu је јоš strašniji.

Njihov sin je bio mrtav.

Mogао је danimа dа sedi u tој njegovој praznој sobi, dа mаštоm оsluškuје zvukovе njegovog disanjа zarobljene u drvetu nameštаја ili platnu tapeta. Mogао је dаnimа sаmо dа sеdi i dа glеdа nerаvnоmеrnе naborе nа krеvеtu kаkо sе gibајu u talasimа i dа zamišljа оtisak njegovog telа tu kakav bi ostao ujutru posle spavanja.

Poginuo je onako kako obično ginu mladi ljudi kada se bezosvrtnо zalete u život nabrekli neosnovanim оčekivanjima koja su kо znа gdе pokupili, оd roditelja ne sigurno. Možda iz tih godina kojе  slеpе i lišenе strepnjе samo žure i srljaju. Poginuо u saobraćajnoj nesreći, u kolimа koja je sâm vozio. Nikogа drugog nije bilo sa njim. To nije bila nikakva uteha.

Od tadа је prošlо nedelju dana, а оsećaj dа sе život  najednom rasuо u nekе prozirnе, bezukusnе sastojkе nije gа napuštао. Žеnа sе pretvorilа u оtupljenog zombiја, ujutru sе iskradalа iz krevetа ni samа nе znajući zaštо, bazalа poluodevenа pо stanu ličeći оnakо celа nа оfucаnu ritu kakvog kaputa, nešto je mrsila usnama, ali ako je i htela neka misao u njoj da sazre, da nešto kaže, klupko njenih reči nepovratno zgužvano samo bi se odronilо na pod i ostalo tu da se raspadа. Vraćalа se u krevet usred danа, krevet pretvoren u brlog mokar оd suza. Vraćalа se da dolije još koju na spomenik koji mu je tu od tih kristala dizala.

А оn sâm ušао bi ponekad u sinovljevu sobu zapahnut sa svih strana mirisom trulih razmišljanjа о smrti koja su sе nepozvanо kobeljalа iz dušе i rastezalа u njemu dugо i razarajućе. Zavijalа poput vukа nа mesečini. Sedео tamo van svakog pokreta i radnjе, puštао sećanjа na pašu uspomenа, оtvarао srcе premа mraku, da oslepi bol.

Bio je njihovo jedino dete.

I sada je činio to isto. Soba je bila mirna, sve u njoj već se sleglo, samo je na stolu namigivalo kiklopsko oko lampice ericsson mobilnog telefona. Bio je to sinovljev telefon. Ćutao je već nedelju dana. Iako je ta svetlost bila slabi, žućkasti titraj, u njegovim očima ona je narastala do svetionika koji obasjava svetlošću ceo taj stan i izganja mrak iz svakog njegovog kutka. A kada bi minuo obris i te mašte svetlost bi se povukla na onu svičevu, a tama iznova naselila sve kako je i bilo, kapljući u dušu sporo i učestalo. I sada je žmirkao tamo na stolu. Punio mu je bateriju već dva puta ne razmišljajući o razlozima takvog svog postupka. Kao da iznova napaja sinovljevo srce, a ono otkucava svetlošću sa lampice. Da može da docrta obrve tom ekranu i zamišlja njegove oči ili kada bi se te dirke sa brojevima i slovima raširile u njegov osmeh pa da mu nešto znači. Ovako, ništa. Bespotrebna naprava odbrojavala je svoje poslednje minute života dok ga potpuno ne iskopča. Ionako je sve previše podsećalo na njega. Celo njegovo telo postalo je jedan veliki kazan u kome se nabira trunje iskrzalih emocija i izbledelih uspomena. Zurio je u mrak pokušavajući da uđe u njega, ali nije uspevao.

Odjednom, telefon je zapištao.

Bio je to onaj kratki mlaz zvuka koji bi šiknuo bez stvarnog oseta da li se uopšte i čuo ili ga je svest umislila kao i sve ostale zvuke u tom polusvesnom stanju. Zvuk koji najavljuje novu poruku. Bilo je nemoguće, ali opet i ne. Telefon je zasijao raštrkavajući iskrice svetlosti svuda oko sebe. Ko bi to mogao da bude? Svi njegovi drugovi i drugarice bili su na sahrani, nema nikoga ko ne zna da je otišao... Ko bi to mogao da bude? Ili je to bilo neko glupo obaveštenje mobilne mreže? Kriknulo je i razdanilo na tren dušu. Živ je. Čuje se.

Hitro se podigao dohvativši telefon. Nova poruka. Prsti su se pleli u granje, ukočeni, pucketali su kako ih je pomerao da razjasni poruku.

Bila je od nekog ko je u memoriji bio zaveden kao J.Z. Imenik je bio krcat različitim imenima, a šifre su bile jedini način da ih odeli jedne od drugih, kategorizuje po važnosti, razvrsta po situacijama i događajima, ali  J.Z? Nije mogao ni da pretpostavi kakvu osobu je to maskiralo.

 

CAO, NE ZNAM DA LI ME SE SECAS, UPOZNALI SMO SE PRE 8 DANA NA ONOJ ZURCI . MISLILA SAM DA TI SE JAVIM I DA VIDIM STA RADIS. JOVANA.

 

J.Z = Jovana + Žurka. Jednostavan način da se upamti devojka kojoj je bio uzeo telefon na nekom okupljanju od pre osam dana. Već sutradan bio je mrtav. Ali ona to ne zna, ona sedi u svojoj ružičastoj sobi, stiska telefon u rukama i crveni od uzbuđenja, jer osmelila se da se javi momku koji joj se sviđa, a za koga nije bila sigurna seća li je se uopšte.  A on je otišao. Njegov sin je zaista izašao negde te poslednje noći pred smrt, nije znao gde, bio je to fin i pristojan, vredan mladić pa ga nisu previše zapitkivali gde provodi svoje slobodno vreme znajući da ga ne drobi uzalud. Žurka na kojoj se obreo bila je preko treće ili četvrte ruke, verovatno ni on sam nije znao kod koga su tačno bili, drugove devojke drug pa brat ili drugaričine sestre drug...ko će znati. I Jovana se zatekla na istoj sličnom slučajnošću, nabasali su tu jedno na drugo, bez plana i očekivanja, ali opet našli se jer trebali su jedno drugom. Ništa ih nije povezivalo, nijedna spona od svih tih prisutnih ljudi nije premošćivala njihove svetove. Zato nije znala da je mrtav. Nije imao ko da joj kaže. A tada su se sudarili poput dve komete i taj sudar blesnuo je u njima samima toliko da su razmenili brojeve telefona verujući da daju bliske, intimne predmete koje će moći noću da udišu i skrivaju pod jastukom.

A ona sada piše, zbunjena što se nije javljao, premeštajući u glavi misao o njihovom poznanastvu, sumnjajući da je bilo suviše kratko da bi slika o njoj samoj ostala utisnuta negde u njegovom sećanju, očekujući da pokoja lepa reč iskrsne na tom ekranu. Gledao je u poruku upućenu njegovom sinu, poruku koja je stigla prekasno i koja mu se obraćala živim, razgovetnim jezikom, pomalo krutim od straha pred mogućim odgovorom. Ali odgovora nema, on leži pod zemljom zauvek ućutan.

...DA VIDIM ŠTA RADIŠ. Šta radim? Evo...bledim u sećanju, moj duh krza se i rasipa, moje slike, moje stvari osvaja prašina, sve što jesam i što sam nekada bio izvetreće u kosmos, izmešati se sa zvezdama i možda će, a možda i ne zasijati plamom jedne od njih. A možda sve ostane pod  zemljom pod kojom snujem. Šta radim?

Kako da joj odgovori? Šta bi on odgovorio da je tu namesto njega? Da li bi joj se javio da mu smrt nije istrgla telefon iz ruku?

 

ЕVO NISTA. DOSADJUJEM SE, RAZMISLJAM O TEBI, IZVINI STO SE NISAM JAVLJAO. KAKO SI TI?

 

Kuckao je po dugmićima, prsti su se kočili i zapinjali, udarao je po njima, uklesivao epitaf u ploču, sve što je znao o svom sinu, sve što je mislio da zna, pokušavao da progovori njegovim ustima. Šta da je živ? Neka bude živ, bar još minut, bar u nečijoj glavi neka gori misao o njemu kao o živom. Prsti su mu podrhtavali. Poruka se slala, osetio je kako teče kroz njegove prste pravo u vene, osvaja ga, savlađuje, slama.

Čekao je odgovor u vrućini i ludilu, cela ta soba najednom se zavrte zajedno sa njim, kovitlajući ga. Kada je telefon ponovo zasijao u njegovoj ruci mislio je da će ga ispustiti zamišljajući da u ruci drži usijani grumen čelika. Sa druge strane primila se klica. Živ je.

 

SUPER. DRAGO MI JE STO TO CUJEM. DOBRO SAM. I JA SAM PUNO RAZMISLJALA O TEBI. HOCES DA SE VIDIMO?

 

Šta to radi? Raspaljuje maštu nevine devojke koja se dopisuje sa senima, sa maglom. Sa nevidljivim snopom što isijava iz srca. Sa sećanjima koja su naprasno raspaljena.

 

DA. HOCU.

 

Stani, stani dok ne bude kasno! Već je kasno. Sedam dana kasno. Ceo jedan život kasno. Sin koji je otišao, zarobila ga tama napolju, kada bi mogao da se vrati, da ušeta ponovo kao nekad nasmejan, da ga lupi po ramenu i kaže da je sve bila šala. Ali ne.

 

NAPISI MI GDE I KADA.

 

Krug oka nali se suzom i ista se preli niz obraz. Zubi su škrgutali bolnom muzikom. Da bar može da uđe u taj ekran, da zagrli tu reč koja nije bila namenjena njemu.

Isključio je telefon uz prigušeni grcaj. Izvadio je karticu iz njega, kao da je golim rukama kopao  srce iz nečeg živog i dragog. Valjda nije mnogo povredio tu nepoznatu devojku. Život je njega povredio mnogo jače.

Odložio je karticu u džep od košulje, a telefon postavio u fioku. Pre nekoliko dana slično je tome učinio, spustio je prvi šaku zemlje na sanduk, da utisne tačku na jedan život. Najzad je gotovo. Mrtav je.

Ceđ žute mesečine koja je provirila kroz zavesu prsnula mu je u oko. Seo je i nastavio da sluša taj tamni huk koji je navirao kroz zidove i zatvarao ga u bol.

 

 

  

 

 

SANJAO SAM DA ME JE PREVIŠE

 

Imao sam izmišljenog prijatelja. Čudno, sada kada to kažem, ovako kada je već od tog sudbonosnog momenta minulo i po koje zrnce vremena, zvuči mi ludo i u potpunosti kao akt sumanute osobe. Pa valjda na neki način to i jesam bio. Običan ne sigurno. Osećao sam to u sebi, nosio kao intimno saznanje koje mi pripada, to nasleđe o svojoj drugačijoj prirodi, čuvao ga i tajio u grudima, sve od dana kada sam postao svestan sebe. A imati izmišljenog prijatelja? Iako danas zvuči ludo onda, kada se ta ideja oslobađala iz matice drugih zalutalih misli, delovala je sasvim svrsishodno. Crpela svoju opravdanost iz jednostavnih, malih stvari nijednog trenutka ne sumnjajući u sebe i svoju obaveznost da se formira i obelodani. Jer život kakav sam ga vodio i nije zasluživao više od izmišljenog prijatelja. U stvari, možda je i zasluživao, ali nije uspevao da ostvari. Ljudi su se nekako opirali od mene, uvek tekli mimo, svi zajedno u svojim tokovima, a ja nikako da se ulijem ni u jedan. Promicali, gordi i uzdignutih brada, činilo mi se i da me ne primećuju tako zagledani svako u svoj svet. Rekao bih da sam bio nevidljiv, ali ne na onaj nakazni, filmski način, već onaj mnogo dublji, potresniji za čoveka i njegovu psihu. Mogao sam ušetati u sobu punu ljudi, a da  nijedan, čak ni slučajan pogled, ne prhne iz svog gnezda i  sleti na mene. Nisam mogao da nađem krivicu ni u sebi ni u drugima, bio sam ubeđen da moja pojava nije toliko neprivlačna, čak sam se smatrao veoma pristupačnim i duhovitim, ali to je bilo samo moje mišljenje. Ništa od onoga što me je činilo čovekom nije se poistovetilo sa istim takvim osobinama drugih ljudi, kao da je moja duša bila iskana od nekih drugačijih, prozirnijih, lakših materijala pa sam lebdeo iznad njih, nedosežan i nedogledan. I kao  takav nevidljiv. Potpuno nezanimljiv za te prizemne ljudske aktivnosti.

 

Zato sam sebi izmislio prijatelja. Čuo sam da ljudi to čine, da  projektuju pred sobom sliku sebe samih, onakvim kakvim se zamišljaju u nekom boljem, savršenijem svetu i da ih tek psihijatriska terapija oslobađa takvih iluzija za koje sam čuo da mogu biti vrlo žive i jasne, gotovo opipljive. Sebe nisam svrstavao u grupu takvih bezizlaznih očajnika. Meni nije trebala poboljšana verzija mene niti sam bio nenormalan, samo neko sa kim ću s vremena na vreme da podelim zalogaj reči. Čak ni predstavu o tome kako ta moja izmišljotina može da prohoda i progovori svojim sopstvenim jezikom nisam shvatao kao realno ostvarivu, moj izmišljeni prijatelj to nije mogao. Satkao sam ga od senki i prikaza, nije imao ni oblik, ni ime, isprva ni pol dok nisam odlučio da to bude muškarac. Ne, nisam homoseksualac, ali to nije mogla da bude žena. Duboko sam sumnjao u mogućnost prijateljstva sa ženom. Žena bi zahtevala moju konstantnu pažnju, da budem zanimljiv i onda kada mi nije do toga.  Kako bi mi šta odgovaralo tako sam uziđivao u njega: da bude tolerantan - može; da bude razumljiv i utešljiv - kako da ne, ušio sam u razboj i tu šaru; da bude zabavan i bahat - naravno, dodao sam i tu nijansu na platno; da bude razborit, ali besvestan -  razume se, dolio sam i to u svoju smešu. Ali nisam mu davao lice. Držao sam ga postavljenog na fotelji, tu hrpu vazduha, izmišljao mu reči, odgovore, reakcije. Kada god bi mi bilo dosadno ili teško okretao sam glavu u njegovom pravcu, požalio mu se, a on bi mi odgovarao rečima koje bih želeo u tom trenutku da čujem i koje su mi prijale. Naslagao sam ih u njega, smeštao kao u ostavu i uzimao po potrebi. I što duže sam to radio sve više su mi bili nerazumljivi oni ljudi koji su dopustili svojim iluzijama da se otmu i otpočnu svoj život. Ova moja bila je ophrvana teškim lancima i nije mogla dalje od mog ćoška, čak nije mogla ni da misli van mojih misli, da dela van mojih dela. Počeo sam polako da uviđam prednosti svog postupka. Čuo sam da se ljudi izgrađuju u društvu, da čovek nije ostrvo i da se tek u odnosu prema drugima pronalazi i stvara, razume svoju svrhu i funkciju. Ali, takođe, našao sam da ta pretpostavka ne mora da bude u potpunosti tačna. Niko mi nije bio potreban. Onakav kakav jesam, niko sa strane ne bi mogao da uskomeša tu jasnu površ, mirnu i stabilnu, niko ne bi mogao da dosuje niti da ospe iz nje ono što je moje, ono što sam ja,  ono pred čim sam pokoran. Kako neko drugi može da me dogradi ako ja to ne želim? Ali zato sam ja zidao drugog. I to me je odelilo od drugih ljudi, dalo mi svojstvo koje su ostali mogli samo da naslućuju u sebi, svojstvo stvoritelja. Svakako, istorija ljudske misli i ideje, sežući daleko u prošlost, oduvek je nosila u sebi cilj stvaranja. Od umetnosti do nauke, čovek je prenosio deo svoje božanske iskre u nešto tuđe, pokušavao da mu udahne život, da prohodaju reči i polete boje, ali nikada nije osetio da ga njegovo delo ispunjuje oniom utešnom supstancom konačnosti.  Ovaj čin stvaranja bio je sasvim drugačiji, bio je nesaglediv od drugih, samim tim jedino stvaran za njegovog stvaraoca, jedino njemu odgovoran i izložen, neiskrzan i  neotuđen nečijim drugim poganim pogledima koji sopstvenim interpretacijama spiraju sa čiste ideje njen jedini smisao - da bude dobra svome stvoritelju. I zato mog izmišljenog prijatelja nisam puštao u javnost. Bio je zatočen u mojoj glavi i nisam ni pomišljao na njega napolju okružen drugim ljudima, da ga ne opije lažna, halucinativna  svetlost spoljašnjosti. Tek u potaji sopstvenog skrovišta puštao sam ga na slobodu i pričao sa njim.

Nije imao nikakve ljudske prohteve, nije jeo, pio, nije imao reproduktivne niti organe za varenje, nije disao niti se razboljevao, imao je samo usta kojima mi je odgovarao. I jedino čime samo ga hranio bili su moji tumori. Sve što bi mi smetalo, tištilo, čupalo, pritiskalo odsecao sam sa sebe i odlagao u njega, moju ličnu kantu za otpatke, svakoga dana nova tura beznađa i bola.  Tovarena u njega meni je sklanjala prljavštinu sa duše, a njega iznutra postavljala mrakom. I bilo je sasvim prihvatljivo. Svakoga dana uviđao sam prednost te moje šake vazduha prožete zlatnim nitima ideje o čoveku. Prijatelj koji je tu zbog tebe i to mu je jedina misao u biću, sve što zna od kada je nastao i sve što će ikada znati. Koji ne vidi dalje od toga i ne zamišlja da postoji nešto više i bolje.

 

Ulagao sam u njega možda više nego što bih ulagao u stvarnog prijatelja, ali sam više i dobijao, potpuno razumevanje, usaglašenje, jedan mali otok koji me je branio od ljudi, ali istovremeno i držao u vezi sa njima, da ne zaboravim ko sam. Nikada nisam ostvario tu nameru da obogatim njegovu strukturu, da mu dodam crte lica ili usložnim njegovu ličnost nekim buntovničkim prezirom. Bilo je dana kada sam to priželjkivao, kada bih poželeo da mu se zagledam u oči i vidim njegovu reakciju na otrove koje mu svakodnevno ubrizgavam, da blesak ljudske patnje dobije izraz lica. Ali nisam imao hrabrosti to da uradim. Bio je moj ljubimac, moja krv, iako nestvaran ipak, kolale su njime moje vene i moji živci, stvoren po mojoj meri i za mene.

Nisam ni primetio prvi momenat kada je počeo da se opire. Misleći da ga vešto držim sakrivenog od spoljnog sveta i stranih uticaja time što ne mislim na njega u okrilju drugih ljudi ja sam, toveći ga svojim problemima, upravo činio suprotno. Učitavao sam u njega, kao u disketu, sopstvene frustracije izazvane ljudima. Toliko sam pričao da u njemu više nije imalo gde da se gomila, moralo je da izbije na površ. I on je počeo da dobija izgled. Isprva taj zamišljeni entitet održiv samo od finog vazdušnog spleta misli počeo je da rumeni, da oživljuje kožu, opasavajući se njome svakoga dana sve više i u širim razmacima. Kao da je provrilo u njemu sve čime sam ga dojio, toliko da više nije mogao biti samo posuda u koju se odlaže. Postajao je čist oblik onoga što sam prezirao Postajao je čovek.

Prvo je dobio oči, tamne i prezrive. Kada sam ih video naslutio sam da će sve u njemu biti isto toliko mračno. Onda je dobio nos i uši, sve nekako oštro, zašiljeno. Nije to bilo samo lice koje se poput vajarske maske slaže od zadatih detalja, foto-robot kome nijedan deo ne priliči i kome nijedna crta ne stoji u relaciji sa drugom. Ovo lice dobijalo je karakter. Činilo se da te oči savršeno pasuju uz taj nos, a oboje su se ravnali prema usnama koje sam mu ja dao, a koje su bile namerno tanke i izdužene. Sve se povezalo nestvarnom logikom u jednu savršenu celinu. Bila je to harmonija grotesknog, poezija ružnog do onog momenta kada ružno više nije bilo ružno već jednostavno to što jeste. Čovek kome svaki deo lica stoji svezan i neopoziv, bez ijedne greške. Pomislio sam da bi tako morao da izgleda đavo. Oči su mu podozrivo siktale, crna kosa razgranala se na desetine bodljikavih kolaca, sve ustremljenih poput zmija. A kada je dobio lice i telo odlučio je da nadene sebi ime. Sve to radio je bukvalno na moje oči, meni u prkos i na štetu. A ja? Nisam uspeo da učinim ništa da to preokrenem. Pokušao sam da strgnem to lice sa njegovog skeleta, ali nisam uspevao. Jednom kada sam ga video ostalo mi je zapisano zauvek u glavi i uvek se iznova vraćalo, onako strašno i bezosećajno. Nazvao je sam sebe Maks. To je bilo ime psa iz okoline koji me je noću izluđivao svojim lajanjem.  To je bilo jedino ime koje je iščeprkao iz moje glave, a za koje je znao da će me izbezumiti. Pomislio sam da sada, kada mogu da ga vidim, to neće prekinuti našu komunikaciju niti povrediti naš jednostrani odnos koji smo imali, a kojim sam ja slao njemu sopstvene boli. Ali on se u potpunosti okrenuo protiv mene. Počeo je da ćuti. Pokušavao sam da ga nateram da progovori, bilo šta, makar psovku, ali ne. Bilo je nečeg zlobnog i izazivajućeg u njegovom razgovetnom ćutanju, leglo je na mene celog nekom neopisivom težinom i počelo da mi smeta. Ja nisam prestajao da pričam, ali sada, te moje reči nailazile su kod njega na neprobojni zid iznova se vraćajući meni, sada još razornije. Zašto me je mrzeo? Nisam mogao da ga krivim. Držao sam ga zatvorenog, nisam mu dozvolio da raste i razvija se, hranio ga gnojem u njegovom malom kavezu. Ovo je bila osveta. Više nisam imao odušak. Vetar je vraćao ponovo sve meni, sve što bih ispljunuo. Dopustio sam se moja iluzija okrene protiv mene. Ne, nisam bio lud kao oni ljudi koji su verovali da su njihove mašte najednom oživele, moja nije bila živa, samo je počela da misli. Dobila je dušu. Mogao sam da zamislim tu dušu. Bilo je to ptičije gnezdo, ali ne bilo kakve ptice već grabljivice, ispleteno od ljudskih kostiju, ulepljeno krvlju, zapečaćeno mržnjom. Dobro, nije ni to tako loše, na taj način će se naš jednostavni odnos  produbiti, daće mi podsticaj da radim na njemu, da probam da ga umilostivim. Ali on se ponašao kao i svaki drugi živi stvor u mojoj okolini. Izbegavao me je. Znao je šta najviše mrzim. Kako i ne bi, nedeljama je slušao samo o tome. Okretao bi mi leđa svaki put kada bi me ugledao, opstajao nekako zajedno sa mnom, ali izvan mene, uvek prisutan, ali nikad potpuno. Kao da se naš svet podelio u dve paralelne dimenzije koje se nekim svojim delovima prepliću, ali  se ne sudaraju. Čuo sam ga često noću kako šušti njegovo disanje. Viđao sam ga nalik  utvari koja  promiče pored mene kao sen.

Iako stvoren od grubog i sirovog materijala mojih sopstvenih nezadovoljstava, Maks je verovatno osećao da život nije samo to, da negde sav taj mrak mora imati i svoju polarnu suprotnost  i da mu to verovatno nedostaje da poprimi sve odlike živog. Odlučio je da mi zada poslednji, samrtni udarac. Stvorio je sebi svog izmišljenog prijatelja.

 

I naravno učinio je to mnogo veštije od mene, onako kako se i karike u evoliciji obogaćuju sa svakom novom. Sačinio ga je onakvim kakav on sam nije bio. Uspeo sam nekoliko puta da ga vidim, iako ga je krio od mene. Bio je to po izgledu fin, plavi mladić, prijatnog lica i pogurenog stava, reklo bi se Maksov potpuni i konačni antipod. Trebao mu  je neko ko će da osvetli njegov prosti svet mraka, neko sa kim će moći da raspravlja i sukobljava se. Krio ga je od mene jer je želeo da patim, da samo slušam njihove razgovore negde iz prikrajka oteran kao iskislo štene. I to su i radili, neprestano su razgovarali uvek živo i glasno. Noću su njihove reči razbijale  tišinu. Ali nisam razumevao nijednu reč njihovih razgovora, iako su govorili dovoljno glasno. Bio je to meni neki nepoznat, čudan jezik, jezik koji je Maks izmislio za njih dvojicu, koji su delili i koji ih je time činio nespojivim sa mnom. Samo sam čuo rumor njihovih glasova kako šišti iz prikrajka, kao zvuk insekata na gomili. Verovao sam da su tu samo da bi mene grizli. I uspevali su. Uništavali su me. Sve ono čega sam se plašio. Dvoje ljudi koji me uopšte nisu primećivali, koji su me odaganali iz svojih života, a vodili neki svoj, zaseban, lep. Podsetilo me je na moje roditelje. Oni su činili nešto slično. Oni su i bili odgovorni za svu moju kasniju psihičku abnormalnost. Tada više nisam bio u zabludi da će se situacija izmeniti u moju korist, pokušavao sam da se izmirim sa obojicom, ali ti pokušaji bili su bezuspešni kao i oni da Maksa nateram da govori ponovo sa mnom. Osudili su me da patim u svojoj sopstvenoj glavi i umesto da ih jednostavno izbrišem oni su neprestano bili tu, kao da će oni  izbrisati mene. Tada sam odlučio da u poslednjem naporu onoga što je tada sigurno bilo i jeste ludilo odgovorim poslednjim, izjednačujućim udaracem koji će me popeti nazad na ravan sa njima. Maks je sve uradio savršeno, ali je u svojoj brzopletosti učinio jedan korak o kome očigledno nije razmišljao. Pobrkao je polove. Stvorio je muškarca. Time me jeste povredio, ali ono što ću ja uraditi njima dvojici biće nepodnošljivo surovo. Stvoriću izmišljenu ženu, ljubavnicu. To su prevideli. Dosta mi je bilo prijatelja koji nikako nisu mogli da se podvrgnu mojim zakonima, izmisliću  ženu koja će u svakom pogledu biti savršena. Dugo sam se dvoumio kakav lik da joj dam, ništa nije smelo biti prepušteno slučaju, taj udarac morao je biti bolan u svakom pogledu. Razmišljao sam o tome da dobije lice neke poznate manekenke ili glumice, neke kojoj se obično naslađuje muška mašta, ali onda sam shvatio da bi to bilo dovoljno poražavajuće za njih dvojicu, ali nerealno za mene. Odvući neku takvu ženu iz svog glamuroznog univerzuma i smestiti je u naše malo pleme, nikako ne bih mogao da se saživim sa njenom pojavom, a i bilo bi nepristojno koristiti je za međusobne razmirice nekoliko ljudi od kojih su dvojica izmišljeni. Zato sam je pravio od želja i strasti ovaj put brinući više o telu nego o duhu, dodavao gde je bilo premalo, sužavao gde je bilo pretesno, razmicao, približavao, podizao, skraćivao. I na kraju je dobio, savršenu brinetu, divlje, krošnjikave kose koja je mirisala na šumu i iz koje su izletale  ptičice, očiju u kojima su plutali biseri, kože boje breskve. Bila je boginja, muza, svrgnuta sa Olimpa u moje naručije, onakva kakvom bih je ja želeo. Zamislio sam da me voli toliko snažno i bezizlazno da je samo minut bez misli o meni ophrva groznicom i vatrom, bolom u grudima, peckanjem u prstima, svrabom po koži. Zamislio sam da predviđa svaku moju želju i svakoj na vreme ugađa. Zamislio sam da traje dok trajem i ja, neodvojiva od mene, telom zasebna, ali mislima prigrljenim uz moje. Bila je to potpuna pobeda.

Maks i njegov izmišljeni prijatelj vrlo brzo  su shvatili prisustvo ove žene čije ime sam samo ja znao i koje nikad nisam naglas izgovorio, dovoljno je bilo da pomislim na njega i ona je znala da je to ja dozivam jer drugog nije ni bilo, ja sam bio cela njena planeta.Tek tada sam uvideo onu drugu prirodu stvaranja, onu koja se sastoji od izlaganja svog dela očima drugih. Da ne bih ponovio istu grešku kao sa Maksom, njoj sam pričao samo lepe stvari, smeštao u nju samo radosti i sreću, tugu tajio i krio. Tako sam po potrebi mogao da  isisavam iz nje samo one slatke životne sokove dok su se oni gorki sada u Maksu komešali i vrili. Shvatio je svoju grešku. Počeo je sa prezirom da posmatra svog izmišljenog prijatelja i dok je gledao nas kako se meškoljimo u svojoj čauri od meda i šećernih reči on je oštrio svoje šiljke na kosi i kostrešio ih na njega. Počeo je da ga mrzi više nego što je mrzeo mene uviđajući njegovu potpunu beskorisnost. Više se nije čuo žamor njihovih živahnih razgovora, njihovim svetom zavladala je ćutnja, ćutnja koju smo ja i moja boginja prekidali svojim stenjanjem. Siguran sam da ih je to čupalo, da je njihova ionako nesigurna, sanovita postojanja još više rastvaralo i razmimoilazilo, kao poliveni kiselinom počeli su da se razilaze i istanjuju. Maks je mogao lako sebi, u osvetničkom pohodu, da stvori izmišljenu ljubavnicu, da sačini potpunu suprotnost mojoj i da je izdubi snažnijom pokornošću i većom, nezasitijom požudom, ali on nije to uradio. On je bio oličenje onog zlog, a zlo uvek zna gde i kako treba udariti. Maks je smislio da otme moju boginju, da je zavede svojim zlim šarmom mračnog otpadnika, da je načini otpornom na sve inhibicije koje sam joj namenio ako ne misli na mene. Osećao sam da će to da uradi, osećao sam kako obleće oko mene plašt njegovog pogleda i prlja me poraznost njegove namere. Najviše me je plašila mogućnost da će možda i uspeti.

Te noći po prvi put sam sanjao da me je previše. Bilo nas je već četvoro, a moja ličnost rascepljena na tri strane sigurno je u svakoj od tih "osoba" zauzdala ponešto od mog karaktera. Uplašio sam se za sopstveno postojanje tim stalnim umnožavanjem. Da se ne rasitnim toliko da me na posletku ne nestane? To razmišljanje u snu nije bilo slučajno. Uopšte, tih dana lebdelo je neko čudno osećanje oko svih nas, osećanje da postoji nešto više čemu smo svi bili podložni i od čega zavisimo. Nije to bio Bog. Da jeste mogao sam jednostavno da izmislim da ne postoji. Bilo je nešto drugo u pitanju. Ceo naš svet najednom se suzio, ograničio nekim mrakom, sve četvoro nas neprirodno zbio te smo se sami začudili toj blizini. Sedeli smo svi zatečeni tom neprijatnom zebnjom koja nas je osvojila, ali kojoj nismo znali ni poreklo ni svrhu. I što je najčudnije počeli smo međusobno da razgovaramo. Da smo znali tako isprva da se ponašamo, ali ne, sada nas je na to primoralo to nepoznato, a stalno probijajuće osećanje straha koje je teklo kroz naše kosti. Počeli smo da čujemo glasove u glavama i međusobno smo ih upoređivali naravno uplašeni nepoznanicom njihovog značenja. Maksov izmišljeni prijatelj imao je teoriju da se među nama pojavio i peti član koga je neko od nas izmislio, ali ga nije omrežio likom pa sad pluta oko nas kao duh. Znao sam da  nije tako. A i ti glasovi. Imali su zajedničko samo jedno. Ime. Ana. Neprestano se ponavljalo u svačijoj glavi u drugarijem kontekstu, neko je čuo samo muške, drugi pak ženske, treći izmešane glasove. Govorili su:

-Ana, šta ti je?

-Ana, zašto to radiš?

-Ana, ko si ti ljudi?

Naslućivali smo šta se krija iza svega. Mene je u potpunosti skršilo kada sam saznao. A svi smo saznali odjednom, teatarski postavljeni odgledali smo celu monolognu predstavu pred sobom. Predstavu je izveo neki doktor u bolničkom mantilu, lice mu nije bilo jasno od izraslina guste brade, ali oči su mu bile tople i prijateljske. Ali te oči nisu gledale u nas. Gledale su u Anu. Sve četvoro bili smo izmišljeni "prijatelji" sedmogodišnje Ane.

Ostalo troje se nisu mnogo potresli, oni su i sami bili svesni svoje izmaštane prirode koja je ovim putem samo propuštena kroz drugi filter, mene. Oni nisu imali taj nivo složenosti nerava da sklope u glavama sliku o sebi samima, njihovo postojanje uvek je bilo za nekog drugog i u službi nekog drugog. Jedini sam ja bio sam sebi svrha, pa ni ja. Ja sam bio prvi.

Mučki sam otresao od sebe tu istinu. - Ne, nemoguće! - vikao sam. - Ja znam ko sam! Nisam znao. Nisam pojma imao. Stvoren sam kao i bilo ko od njih troje samo sa više mašte, strpljenja i ljubavi. Samo to nas je razlikovalo. Doktor je bio ljubazan da nam sve objasni, odnosno, objašnjavao je Aninim roditeljima dok je ona sama sedela zbunjeno i nezainteresovano sa nama u mislima. Mi smo bili njen svet, njeno unutrašnje biće.

 

Doktor je zaključio da je Ana dugo bila zapostavljana kao dete i da je takva situacija verovatno bila uslovljena novopridošlom bebom u porodici koja ju je izgurala iz roditeljskog vidika. Ne dobijajući dovoljno pažnje u tom osetljivom periodu, a ne nalazeći je među ostalim vršnjacima, Ana je izmislila prijatelja. Nekog bliskog, samo njenog, ali starijeg jer joj je nedostajala roditeljska pažnja. I umesto da pravi nestašluke i da se duri i jogunji kao ostala deca u sličnoj situaciji ona je maštala o svom izmišljenom prijatelju. To nije ništa neobično, većina dece to uradi jednom. Ali ovaj prijatelj toliko se osamostalio da se odvojio od nje i počeo da živi život za sebe usred njene glave. Ana ga je posmatrala, kao film u nastavcima koji joj se odvija u glavi i zabavlja je. Toliko da ga je sanjala, svaki trenutak jave provodila misleći o njemu, živela kroz njega i on kroz nju. Povlačila se u sebe pokazujući sve znake autizma nastalog psihološkom blokadom. Stanje se dodatno komplikovalo umnožavanjem tog jednog prijatelja na još troje. Sada u njenoj glavi egzistiraju četiri različite osobe, nedovoljno jake da preuzmu prevlast nad njom, ali ipak od strane nje doživljeni kao zasebne individue koje je drže zaključanu od ostatka sveta.

Nisam mogao da ga slušam kako bulazni. Svesti ceo tvoj život na nestašluk sedmogodšnje devojčice. Odbijao sam takvu sudbinu. Ostali su bili ravnodušni. I ja sam to uskoro postao kada sam pokušao da se setim svoga detinjstva. Nije ga bilo. Roditelji koji ne posvećuju pažnju, to su bili Anini roditelji. Pas, Maks, čije mi je lajanje smetalo, bio je iz Aninog komšiluka. Ispred i iza mene nije bilo ničega, zverala je prazna pomračina. Gledali smo se u bunilu, ali i nekako međusobno izmireni. Sada već ništa nije postojalo između nas osim žaljenja i pomračine. Skupili smo se u jedan ćošak tako razotkriveni.

Doktor nije demonstrirao klasičnu terapiju, jednostavno preporučivao je više pažnje od strane roditelja kao i aktivniji sadržaj njenog bavljenja u školi, više druženja, razgovora. Mislio je da će to dovesti do postepenog gubljenja svih nas dok Ana sama ne shvati da smo zabluda u njenoj glavi. Da smo stvarni koliko i vampiri. Mislim da sam jednom video vampira. Ne. Bio je to Maks. Sada je odložio svoj crni pogled i pokunjio svoje šiljke na kosi. Moja zategnuta boginja  opusti se i otrombolji, svi smo sedeli tako utučeni i u iščekivanju. Terao sam ih ponekad da zaživimo, da razgovaramo i vrištimo, da nešto radimo da ostanemo dublje zarezani u njenom sećanju, ali nismo imali o čemu da pričamo. Kao da je svako ispunio svoju svrhu čekajući da izvetri.

Anin život najednim se promenio. Roditelji su u smenama provodili vreme sa njom, izmamljivali joj osmehe i reči, a Ana je počela da govori.

Prvi je otišao Maksov izmišljeni prijatelj. Nismo ni primetili kada se to desilo, nije dao nikakav znak od sebe, nikakav oproštajni govor, niti je nekoga potreslo. On je bio najneodrživiji, ispario lako poput vode, stvoren iz osvete, ali i iz nedovoljne mržnje nestao je bez reči i traga. Druga je otišla moja boginja. Ona je bila nešto celovitija, ali nastala iz sličnih motiva nije mogla duže izdržati. Njen odlazak smo posmatrali, gledala nas je obojicu, sažaljiva i bleda u licu, krošnja njene kose bila je pokošena, koža osivela, ptičice uginule, nestajala je poput dana koji zalazi, dugo i polako, bolno.

Anin život postajao je sve bogatiji. Pre su je terali da se druži sa decom, a onda je počela i sama da im prilazi.

To je bio poziv za Maksa. Moj Maks. Bilo nam je dobro dok nije prohodao svojim sopstvenim mislima. Kada je shvatio da bledi i iščezava lice mu je najednom popustilo u svoj onoj zategnutosti, zmije su se razbežale iz kose, pogledao me je po prvi put uplašeno, očekujući od mene da uradim nešto.

- Ne daj da odem!

Uhvatio sam ga za ruku. Bila je hladna. Prozirna. Njegovo lice bezizražajno. Uskoro, stiskao sam sâm sebe. Maks je otišao. Znao sam da sam ja sledeći.

Usledili su ozbiljni razgovori sa Anom. Kao prvi ja sam bio i najjači, klica koja je posejala ostale, moji koreni morali su da se traže dublje u psihi, u strahovima i nadanjima. Ali bilo je izvesno. Umirao sam. Povukao sam se u najmračniji kutak koji sam mogao da nađem. Potpuno iscrpljen sabio sam se u ćošak, obgrlio se rukama da se ne raspadnem, stisnuo se. Ana se borila koliko je mogla, hvala joj za to, mene je volela, ja sam joj bio prvi. Ali pritisak je bio strašan, bilo je to pravo mentalno silovanje. Prvo sam osetio kako mi udovi iščezavaju, izgubio sam moć dodira, onda sam onemeo, pa ogluveo, koža mi se svukla, kosti razišle, meso istrulilo. Bori se Ana, oni te ne razumeju, svakome je potreban neko, neko na koga ćemo moći da se oslonimo, neki to nalaze u ljubavi, drugi u nekoj svojoj bolesnoj perverziji, ali svako ga gradi iz nečega, iz nečega iz čega će i sam iznići. Da ga ne poraze. BORI SE ANA! Laži da me nema, šta doktori znaju, sakrij me, pod naskrovitiji kamen me zaturi! Uskoro, nisam osećao da postojim. Ostale su jedino oči, gledao sam. Smanjen na nivo atoma, zbijen među zaborav podsvesti, nisam oslepeo.

 

 

 

                                                     ***********

 

 

Prošlo je 20 godina. Ana je saznala da nikada neće moći da ostane trudna i to je uslovilo bolan razvod sa mužem koga je volela.

Mislim da ponovo osećam prste na rukama.

 

 

 

 

OSTRVO

 

Negde iz modrine nateklog azura izranja jedno kameno ostrvo. Pluta, nepomično, po vodi, kao odron sa bespregledne komadine neba. Ližu ga s jedne strane nemini morskli talasi. S druge, čežnjivo gleda u zemljino kopno koje se svakim danom sve više i više odaljavalo. Noću, propinje se nad njim fasada golemog meseca i prosipa se preko njega kao mleko. Samo, prognano od kopna i živahnih svetiljki njegovih luka. Ako bi se dva snažna čoveka našla u čamcu, trebalo bi im najmanje dva sata da doveslaju do kopna. Ličilo je na zenicu tog nepreglednog morskog oka koja se iz dana u dan sužava, natapa vodom i solju, tone.

 

Ostrvo je živelo usporeno, nekako pokorno i podanički. Stanovnici svi pogrbljeni i bojažljiva pogleda, ali ne prema bogu, u čije lice bi srdito zarežali ako bi im se prikazalo, već prema ostrvu samom. Verovali su da će se isto rasrditi, prevrnuti i potopiti ako li makar oseti i jednu trunčicu njihove odmetnutosti od njegovih zakonitosti i pravila. Zavisili su od njegove prevrtljive ćudi, od vetra i kiše, vegetacije, ribe i vode, koza. Svaka kuća imala je makar jednu kozu, poneka bogatija i po pet-šest, ako se to uopšte i može nazvati bogatstvom. Celo ostrvo počivalo je na njima. Nije bilo neobično videti ih kako trčkaju svuda unaoklo, živahne i slobodne, jer drugde nisu imale gde da odu, okovane morem sa svih strana. Mekatale su sve u isti glas. Taj prekidajući zvuk  izdizao se iznad ostrva, kružio nad njim, ograđivao ga i još više udaljavao od kopna čije su zidine svakim novim meketom izgledale još više i nesagledivije. Priklešteni između mora s jedne i kozijeg meketa s druge strane, stanovnici tog ostrva živeli su kako su morali, a ne kako su hteli. Vremenom, svikli su na te zvuke, osećali u grudima neobičnu prazninu i muk ako bi isti samo sekund zanemeli. Ponekad, noću, zvuk kakve besane koze prepleo bi se sa zvucima crvčaka te bi tako zajedno tresli i drmusali plahe niti ostrvskog sna. Celo ostrvo bilo je išarano puteljcima čija je širina bila prilagođena tome da koza može njima da prođe. Krivudali su grdinama i stenama, uski i neprohodni, ti koziji puteljci, tekli svuda naokolo poput usahlih vena tog osamljenog ostrva.

 

Sedeo je tog dana na pragu svoje kuće i nekako setno posmatrao kako more guta dan. Njegov sin i snaja nešto su radili u kući, žena se užurbano vrtela oko drva za vatru, njegove četiri koze meketale su bezbrižno tu, iza kuće. Taj pitki, večernji mir, kad je mrak još uvek proziran i lak, dok ne naraste i potopi celo ostrvo, naglo je preseklo neko titranje u grudima. Hladan znoj probio je niz kičmene pršljenove. Ustao je polako, da se ne sruši od nagline, i odvukao se sporo u postelju. Cele noći probdeo je jureći izmaštane senke po plafonu, gledajući ih kako se rasipaju, pretaču jedne u drugu, ganjaju kao mlade kozice. Poneka bi i zameketala tu iznad njega, a on bi pružio ruku da je dohvati. Ali sve što je držao u ruci bili su obrisi bledunjave svetlosti čiji su se pramenovi, odmetnuti od meseca, prikradali njegovom zidu kroz prozor. Bol u grudima postao je te noći oštar kao turski jatagan. Ujutru nije mogao da ustane. Žena ga je zabrinuto gledala, kuvala mu neke čajeve od retkog bilja što je moglo da se uzbere na pokojoj padini ostrva, trljala mu grudi rakijom, stavljala mu hladne obloge na čelo. Sin, koji je morao da istera koze, sada je nervozno marširao iz kuće i u kuću, čas se naginjući nad ocem, čas izlazeći napolje da ga skučenost sobe i teškog očevog daha ne zgrome. Otac je disao je sa takvom mukom da se činilo da u jednom dahu usisava svaki molekul te prostorije u kojoj je ležao, natapajući krevet ledenim znojem.

 

Sutradan se već pročulo ostrvom da je teška muka zadesila njihovu kuću. Meštani su svraćali da oslušnu, gvirnu i priupitaju, bojažljivo prilazeći kući zamišljajući da prilaze kavezu sa zverinjama. Blizina bolesti i smrti, koliko ih je odbijala toliko ih je potajno i privlačila. Sevale su njihove radoznale oči u pomračinu te sobe, naličeći mu na nemirne svice što se komešaju zidovima. Dolazila je i ostrvska vidarka, stara, zborana i napola mrtva baba koja se kretala neobičnom vitalnošću za njen osušeni izgled, noseći u rukama i nogama snagu i žilavost najjače od ostrvskih koza. Lice mu je već bilo bledo, oči bezbojne i nemirne, usne iskrivljene. Stalno mu se pričinajvalo da kozja glava viri kroz prozor, gricka mu kosu i obrve. Starica ga je dojila nekim napitkom od kozijeg mleka, maljala mu grudi nekom bajalicom od kozijeg repa, bečila se nad njim i kolutala očima koje kao da su ispadale iz duplji i vrtele se poput čigre. Na kraju tog dana izašla je iz sobe tmurno odmahujući glavom. Žena je samo grcala stisnutih usana, a sin besno šutirao koziji drek koji mu se našao pred nogom.

 

Sutradan se ostrvski starešina nadneo nad tu kuću kao da će izvidati svaku pukotinu u njoj samim svojim prisustvom. Dugo i naporno razgovarao je sa ženom, a onda bojažljivo gvirnuo u sobu koja se, zapahnuta bolesnikovim teškim zadahom, nadula od neke vlage i memle, teška i kisela. Već ništa nije razaznavao od glasova, mešao je ženin i sinovljev, a ovaj starešinin, promukao i dubok, presecao je i jedan i drugi, namećući se kao nadređen i svečan. Naslućivao je reči kao "kopno" i "lekar", ali jedva i kroz suzdržani meket u pozadini.

 

Sutradan su došla pred kuću dva snažna mladića, sinovi ostrvskog starešine, poslušni i priglupi momci. Sa krpama preko noseva i usta, ušli su u sobu koja već otužno zaudarala na smrt i raspadanje i, uz pomoć sina, izneli ga u dvorište. Činili su to pažljivo, kao da će neki nagliji njihov pokret  iščupati udove bolesnika. Žena je zadržavala plač ogaravljenim šakama. Smestili su ga na kolica za drva i pažljivo vukli ka obali. Žena i sin sporo su koračali za kolicima ličeći na posmrtnu povorku. Blagi meket nazirao se u pozadini. Sad već nije ništa razaznavao. Ni da li je jutro ili uveliko dan. Morski vazduh nije imao ukus, graške znoja upijale su vetar, ni njega nije osećao. Samo snažne ruke starešininih sinova koje su ga smeštale u mali čamac i koje su prodirale u njegovo natrulo meso. Počeli su da veslaju. Položen na leđa mogao je da vidi samo nebo oivičeno rubovima čamca. Nebom su skakutale kozje senke. Vode ga na kopno, lekaru. Tada se onesvestio.

 

Kada se malo pribrao, noć se već nahvatala svuda unaokolo. Osećao je kako blagi morski talasi glođu sivi obalski kamen. Bilo mu je hladno. Da li je to kopno?  Pokušao je da se pomakne, ali pri svakom pokretu osećao je da mu se mišići kidaju od kostiju. Kosti. Protrljao je oči. Pored njega je ležao stari kozji skelet. Po golim rebrima skeleta visili su pramenovi ostataka od vune. Zubi mu se zgrčiše.

 

...

 

Na sat vremena veslanja od ostrva nalazilo se nešto manje ostrvce, kao mlađi brat ovome na kojem su živeli, brat koji se odmetnuo pa samuje negde, još dalje od ljudi i kopna. Na njega su imali običaj da odvode bolesne i prestarele koze. Da umru. Zvali su ga "kozje ostrvo". Bilo je posejano sa stotine kozijih skeleta koji su se rasipali svuda unaoklo, kao nemi stanovnici tog divljeg komada zemlje. Više nisu sami.

 

 

 

 

 

EPICENTAR

 

Brucoši se na fakultetu uvek lako prepoznaju. Oni hodaju hodnicima sa više bojažljivosti, nesigurnosti i strepnje gotovo se uvek nervozno osvrćući oko sebe, kao da svakog časa očekuju da će ih neko ili nešto zaskočiti iza leđa.  Bazaju i gledaju jedni u druge kao telad koja su se obrela na nekom čudnom i nepoznatom mestu. Kada malo poodmaknu u studiraju, njihov korak postaje otresitiji i čvršći, a pogled usmereniji jer tada tačno znaju kuda su se uputili. A da bi lakše podneli strah, brucoši se, već nakon nekoliko dana, udružuju u grupe i grupice i organizuju svoje male klanove. Pre toga oni se neko vreme odmeravaju, njuškaju kao psi, kruže dugo jedni oko drugih tražeći za taj svoj krug one osobe koje će biti najpodesnije za njega. U tom međusobnom i dugotrajnom odmeravanju i vaganju desi se ponekad i neka greška te se napravi krug od ljudi u kome nisu sve karike podjednake veličine. Tada dolazi do razmene, pojedine karike se tiho i neometano odmeću od prvobitnih ne bi li pristupile sledećem dok najzad negde krajem prvog semestra svi krugovi ne budu čvrsto i jasno oformljeni. Ti krugovi tumaraju zajedno od slušaonice do slušaonice, duvaju jedni u druge duvanski dim na pauzama, ogovaraju pripadnike drugih krugova i na posletku postaju bliski prijatelji koje je na to prijateljstvo nagnala samo obična brucoška trema od nepoznanice fakultetske zgrade u kojoj su započeli svoje studije. Ja sam, nekako, bio centar svog kruga.

Nije to bila privilegija koju sam tražio ili zahtevao, ona se nametnula jednim sasvim prirodnim tokom koji je prebivao u meni i činio me centrom raznih krugova u kojima sam se tokom godina nalazio. Snagom neke plime koja je iz mene izbijala ljudi izvesnog senzibiliteta okupljali su se oko mene. Kao da se neko nevidljivo magnetno polje odašiljalo iz mene privlačeći tačno one ljude sa kojima sam mogao ostvariti izvesnu kompatibilnost. Taj magnetizam je bio urođen, nenaučen i neuvežban, ali opet moćan i neizbežan, poput gravitacionog polja koje sve stvari na Zemlji dovodi u red i svrstava ih prema pravoj meri. Talenat koji sam nosio u sebi mogao bih da nazovem dopadljivošću. Jednostavno, svi su me voleli. Bio sam dovoljno duhovit da se ljudi nasmeju mojim šalama, ali i dovoljno umeren u njima da ne preterujem i svedem se na nivo komedijaša koji je svima smešan, ali ga niko ne poštuje. Bio sam razložan, precizan i predan sagovornik bez ikakve nadmenosti i gordosti zbog koje bi neko mogao da me zamrzi. Rado sam svima bez izuzetka činio usluge, ali istovremeno i zahtevao slične usluge za sebe da ne bih došao u poziciju nekoga koga je lako iskoristiti i koji je samo za to i dobar. U specijalnim prilikama bio sam i savetodavan, ali čineči to sa određenom dozom odmerenosti i skromnosti da logičnost mojih predloga ne uvredi glupost ostalih ljudi pri nekim delikatnim situacijama. Trudio sam se, dakle, da ne štrčim i ne zaostajem ni po čemu za bilo kojim članom tog kruga, ali i van njega puštajući da me moja prirodom urođena harizmatičnost svojom sopstvenom logikom, tiho i neprimetno, uzdigne do nezvaničnog epicentra tog kruga. Raspolagao sam tom nevidljivom supstancom taman u tolikoj meri da svima prirastem za srce, postanem blizak, drag i nezamenjiv, ali i vođa, neko čiji korak tek za koji santimenar prednjači u odnosu na druge. Zato sam se studentima i dopadao, zato što sam mogao da pričam sa svima o svemu, a da pri tom ne ugrožavam nikoga niti puštam ikoga da ugrožava mene. Takođe, ako je trebalo poći u boj moje telo stajalo bi na onoj prvoj barikadi dok bi se ostali ratoborno tiskali iza mene. Svi su me voleli. Svi...osim jednog.

Zvao se Saša. Na prvi pogled Saša je bio neko ko se uopšte ne uklapa  u taj fakultet i u to društvo. Lica nekako uvek zategnutog nekom neprijatnom tenzijom koje kao da je stalno upozoravalo da će odnekud, iznenada izbiti neka nepogoda iako nikakvih uslova za nju nije bilo. Bio je ona vrsta ljudi koji sa sobom gde god da krenu u samom pogledu nose neku nesreću i bedu čiji se talog lako spuštao i brzo prekrivao svaki vedriji razgovor. Dim cigareta koje je neprestano pušio istrajno mu je obavijao oko glave kao neka magla te mi se činilo da ga okružuje čak i na predavanjima. Ljude izvan našeg kruga gledao je namrgođeno i nekako potcenjivački, ako bi katkad dopro do njega deo nekog razgovora koji su vodili ljudi van naše grupe i koji mu se nije učinio naročito zanimljivim, podsmešljivo bi pihnuo kroz nos i rastegao ironični osmejak. Taj osmejak najviše je podsećao na prkosni kez osuđenika na smrt. Međutim, ostalim ljudima iz našeg kruga to kao da nije mnogo smetalo. Ta kob koju je nosio u pogledu i pogrbljenom stavu delovala je čak i utešno pred nekim drugim nedaćama i činila ih malim i besmislenim. A i pored sve te nepristupačnosti njegovog ozbiljnog i mračnog lica umeo je vrlo lepo da razgovara, pogotovo sa devojkama koje su razgovore sa njim često uzvisivale do nekog religioznog i egzotičnog iskustva. Jer iz njegovih usta nisu tekle svakodnevne reči, bio je to neki poetski jezik začuđen pred svim što je banalno i prosto, njegove rečenice vijugale su se u neke neraspeltive lavirinte smisla i značenja, a svaka reč kojim su bile okićene bila je čudnija i zvučnija od one prethodne. Sam njegov govor poduprut takvim rečima nosio je jačinu istinskog manifesta iako je često bivao samo pretenciozno i usiljeno blebetanje. Međutim, devojačke oči neobično su se caklile pred verbalnim izlivom njegove raskošne rečitosti, kao da su očekivala da će nešto važno i presudno poteći sa tih usna pa su lovile pogledom svaku njegovu reč.

Taj i takav Saša me nije voleo. Kada bih ja govorio on je nezainteresovano okretao glavu u uvek suprotan pravac i nešto nečujno promrmljavao s vremena na vreme. Nisam bio siguran da li je tu šuštanje na njegovim usnama način na koji diše ili su to bile neke pogrdne reči upućene meni, usitnjene do neprepoznavanja. Kada bih rekao nešto duhovito što bi na prečac osvojilo glasan smeh ostalih pripadnika našeg kruga, njegova sklopljena usta samo bi se ironično usekla jednim svojim delom u obraz gde bi nepomično stajala čitav minut demonstrirajući protiv mene. Nikada me ništa nije pitao, skoro da nikada nasamo nismo ni razgovarali, odbijao je da se uključi i u jednu polemiku čiji sam ja bio pokretač na sve to nekako nehajnu odmahujući svojim tamnim očima. Da je progovorio, kidisali bismo jedan na drugog kao dva zavađena petla. Ovako, ćutao je, a gnev u meni je rastao. Gomilao se. Ako bismo se slučajno sreli ispred zgrade fakulteta pri dolasku, on bi samo uzdigao svoju obrvu. Ja bih podigao ruku da stisnem njegovu, ali on bi već zamakao u zgradu ostavljaujući moju šaku da besmisleno visi u vazduhu obešena tu kao da je iščupana iz tela. Zašto me nije voleo? Zašto mu nisam bio simpatičan? Mrzeo sam ga. Možda zbog toga. Ali moja mržnja počela je nakon njegove. Kada smo se prvi put videli nisam imao nikakvog razloga da prema njemu gajim ikakvo drugo osećanje osim prijateljskog. A kako je vreme oticalo njegova odbojnost prema meni postajala sve očiglednija, dobijala formu, strukturu, stabilnost čelične zgrade koju ne može oboriti ni hiljadu zemljotresa.  Mrzeo sam ga. Iz dana u dan sve više i više.

Tih dana kao da je iz utrobe moga bića izrastala neka neprozirna opna koja me je odaljila od njega i njegovih misli, čineći svaku reč koju bi  on izgovrio glupom i jalovom. Progutala me je celog, okovala sa svih strana prema njemu šiljcima i trnjem. Da bar može da se nabode na iste. Da bar može da odustane i nestane iz toga našeg kruga. Ako bi nasmejao neku devojku ja bih probao da je nasmejem još više. I time je oštrica moje pređašnje duhovitosti upala u apsurd usiljenosti što ju je iz dana u dan tupilo. Polako, moje misli besciljno su se gegale samo oko toga da preduhitre ili nadođu njegove, ali rečitost sa kojom je on nastupao činile su svaku moju mehurasto lakom. Do te mera da su ga slušali sa takvom pažnjom i posvećenošću sa kojom nikada nisu mene.

Noću bih ležao u krevetu i zurio u obronke senki na zidu pokušavajući da se skoncentrišem i mislim o nekoj devojci koju sam tog dana po prvi put video ili ako ni o čemu drugom ono bar o nadolazećem ispitnom roku i planovima za isti. Ali Saša je provaljivao u svaku moju misao, zaposedao je i osvajao celu. Video sam ga kako probija iz moje glave i širi se preko tavanice, kako reči njegovih beseda pljušte odozgo po meni kao vatreno grumenje iz vulkana. Okretao bih se i obrtao u krevetu, ali na koju god stranu da sam se usmerio presreo bi me njegov lik. Svaka graška znoja koja bi izbila sa mog čela ličila je na njegovu glavu. Toliko da sam počeo da sanjam kako gine u nekim strašnim saobraćajnim nesrećama, kako mu voz odesca ruke i noge, a trup nestaje u nekoj reci, kako plamen liže njegove obrve i jezik. Toliko da umesto da razmišljam o spremanju ispita ja sam u mislima minut po minut slagao slagalicu od našeg prvog susreta pa nadalje. Rekonstruisao svaki detalj i svaku reč. Saša nije mogao pristupiti našem krugu privučen jačinom moje ličnosti, to je sada već potpuno očigledno. Ako su se ostali samovoljno okupili oko mene, on je došao u paketu. Bila je to Milica. Ona i Saša znali su se još iz srednje škola. Milica je pohrlila prema meni, a on se nekako tiho prišunjao i postao deo tog kruga. Nepozvan, provukao se, slično dimu cigareta koji je uvek sa sobom u vidu repa vukao. Nikada se zvanično nismo upoznali, jednostavno sudarili smo se u međusobnoj graji jednog od onih prvih razgovora našeg kruga u hodniku ispred slušaonice. Njegovo ime načuo sam od Milice vrlo brzo. Prepleli smo se u toj gomili kao dve snažne sile izbijajući svaka iz svog pravca i svaka sa sobom noseći  različiti prtljag. Uvek sam bio omiljen. Nema rođendana ili žurke na koju nisam bio pozvan, nije bilo tuđeg broja telefona koji nisam imao, nije bilo osobe koja mi ponekad ne bi bojažljivo prišla očekujući ozbiljan razgovor. Dok nisam naleto na njega. Sa svih strana opasali smo se svako svojim oklopom udarajući jedan u drugog, oštrim, zvečećim udarcima bez smisla i značenja. Kao da smo režali. Ili se izbegavali. Iako nije bilo nikakvog razloga da to činimo. Zašto me nije voleo? Umesto da spremam ispit ja sam  iskakao pred to pitanje, gladio ga, oblizivao, okretao se oko njega, tražio mu rupu, procep, odgovor. Šta je to u meni tako uzaludno delovalo na njega? Kako to da sve ono što me je činilo primamljivim u društvu u njemu nije izazvalo nijednu reakciju? Kakvu je to otponost na mene stekao i zašto? Da li je to urođeno? Da li sam nešto učinio? Da li je moguće da smo nas dvojica samo dve konstante koje se međusobno potiru, poništavaju, dve suprotnosti koja jedna drugoj stoje na putu? Ali koliko god sam o tome mislio i prisećao se shvatao sam da se prema njemu nikako drugačije nisam ophodio  nego prema bilo kom drugom iz tog kruga ili uopšte iz života. Nije mogao biti rival jer bilo je u tom krugu i drugih muškaraca i sasvim smo se lepo slagali. Šta smo nas dvojica? Sigurno ne dva debela, Kraljevska pingvina koji se sudaraju stomacima oko prevlasti nad gnezdom. Ko će biti glavni pingvin? Ali i da je bilo tako zar ne bismo mogli da pronađemo neki kompromis, da podelimo gnezdo i ženke, jer ljudi smo, a ljudi razgovaraju i dogovaraju se. Ali mi nismo razgovarali. Ultraniske frekvencije zvuka koje smo ispuštali siktale su jedna na drugu dok smo sedeli nalakćeni na radijatore u hodnicima fakulteta. Razmenjivali smo poglede kao da razmenjujemo udarce mačevima, i svaki od njih varničio bi i klandarao naočigled svih. A ostali kao da to nisu primećivali.

Odlučio sam da je vreme da porazgovaram sa Milicom o tome. Ako iko zna šta se zbivalo u Sašinoj glavi, to je ona. Ako iko može da odgonetne tu zagonetku, to je ona. Prišao sam joj posle prvog predavanja kada je izlazila iz WC-a. Pogledala me znatiželjno  trljajući mokre ruke. Nisam bio siguran da li da razgovor započnem nefomalno ili odmah direktno pređem na stvar. I koliko god da je neformalno bio moj stil ophođena prema takvim problemima, nešto iznutra me je grčilo i jedini način da grč popusti bio je da pitam direkto:

- Milice, hteo sam nešto sa tobom...da te nešto pitam.

Njena znatiželja dobila je time samo još jasniju manifestaciju na njenom licu. Milica je bila lepuškasta devojka, privlačnog tela, ali sada ništa od toga nisam video niti pokušavao da vidim sa svih strane zaklonjen pitanjem koje ću joj postaviti:

- Ne znam da li si primetila...verovatno jesi pa sam baš zato hteo da te pitam...mislim i meni je malo čudno, ali ne mogu da nađem pravi razlog, a ti si verovatno o tome pričala sa njim...

- Šta?

Osećao sam kako me ograđuje i sputava sa svih strana iako nije prisutan. Saša. Kako ubrizgava u moje reči neke otrove koje ih čine teturavim i slabašnim. Kako me guši dim iz njegove cigarete i probija u svako krvno zrnce u telu.

- Imam utisak da...da on ima nešto protiv mene. - rekoh i mahnuh glavom u pravcu gde je Saša nalegao na zid i spremao se da zapali cigaretu, - Da li si primetila? Da li ti je rekao nešto o tome?

Pogledala me je začuđeno i gotovo zaprepašćeno. Kao da sam upravo osporio da je Zemlja okrugla. Iako privlačna i dopadljiva Milica nikada nije bila toliko društveno uronjena u sve ljudske slabosti, mane pa i kvalitete. Njen odnos sa ljudima bio je lepršav, lak i na posletku plitak i pomalo nezainteresovan. Kao da je van fakulteta imala jedan čitav drugi život koji ovaj fakultetski tek pomalo dotiče i više mu smeta nego što ga oplemenjuje. Zato se i nije uživljavala u međuljudske i međustudentske odnose sa drugim ljudima tu bivajući uvek najglasnija u smehu i šali, ali istovremeno najpovršnija kada se o nečemu ozbiljno razgovaralo. To je ono što sam smetnuo s uma.

- Odakle ti ta ideja...ma ne...ne znam, nikad ništa nije govorio o tome, nismo nikada ni pričali, mi u stvari i ne pričamo mnogo, on najviše priča dok ja slušam...ali tebe nikada nije pominjao...

 

Nije me ni pominjao. Ni pominjao. Pominjao. I dok ja iz noći u noć iskapavam iz sopstvenog žuča svaku njegovu reč koju je izgovorio poslednjih meseci, tovim se njegovim likom i klizim niz svaku neravninu njegovog lica, on mene i ne pominje. Da li je moguće da sam za njega toliko ništavan da me čak i ne primećuje, da sam u njegovim očima samo neka varka čija se senka  koprca tu pred pogledom? I dok sam u svojoj mašti ja vođa tog kruga u njegovoj ja i ne postojim, ja sam još jedan student koji se slučajno tu obreo. U njegovoj mašti on je vođa tog kruga, a ja potčinjeni, on korača korak ispred, a ja pratim, on je sa svima dobar i jednak, a ja samo neželjeni faktor neznanog lika i lako isparivih crta lica. Ja sam mračan, dalek i nepristupačan, a on vedar, duhovit i voljen. Dok mene svi mrze i krišom ogovarju, njega slušaju, cede iz svake njegove reči onu snagu koje u njoj isprava i nema. Ja sam onaj što tegli za sobom nesreću u jad, uvlači se u te redove kao smrad koji će ih sve zagaditi svojim prisustvom.

 

Sutradan sam sedeo na radijatoru ispred učionice nervozno poskakujući nogom. Svaka koščica u telu podrhtavala je zasebno od druge. Profesor se sporo kotrljao iz pravca hodnika i studenti su bučno počeli da ulaze u učionicu. Pokušao sam da zaustavim Sašu.

- Dođi sekund.

Pogledao me je istim čuđenjem sa kojim i Milica juče. Počeo da mi prilazi nekako nesigurno. Kao da nije baš sasvim načisto sa tim za šta sam sve sposoban. Nikako ne pretpostavljajući šta hoću.

-Da...reci. - ostao je na korak odmaknut od mene sa glasom koji je bio skoro umirujući. Potpuno zbunjen.

- Zašto me mrziš?

Pogledao me je čudno kao da sam rekao neku neprebolnu laž. Još čudnije nego Milica juče.

-Mrzim...ne mrzim te ja uošte, odakle ti ta ideja?

Njegov pogled sada je poprimio izgled leka koji se spušta na ranu i koji uopšte ne peče već širi od sebe onu prijatnu, umirujuću blagodet. Stvarno, on nikoga ne bi mogao da mrzi. On, koga svi vole, čijim se šalama svi smeju, od koga svi traže savet i koga svi bezgranično poštuju i okružuju, kako bi on mogao da mrzi?

- Ne mrziš me? - procedih jedva kroz isprepletane zube.

- Ne...ajde na predavanje, pričaćemo posle...

Profesor je već ušao u učionicu zatvarajući glamazna vrata iza sebe. Počeo sam da preturam po džepovim tražeći mobilni telefon, ali sve što sam pronašao bile su...cigarete. Zgužvane, ispreturane, dopola popušene. Posmatrao sam ih nekoliko sekundi pitajući se kako su dospele u moj džep. A onda, sama od sebe, jedna se iskuala i našla na mojoj usni. Lako, kao da je sve vreme tu stajala i kao da joj je tu oduvek i bilo mesto.

- Imaš li upaljač? - upitah odlučno.

- Pa valjda znaš da ne pušim...ajde na predavanje, Saša.

Stesao sam se.

-Saša?

Da, Saša...to ti je valjda ime...šta ti je? Što si tako zbunjen? Nemoj sada da pušiš, ajde na predavanje pa ćemo posle na kafu...

Više nije imao strpljenja da me čeka. Ušao je u učionicu uputivši mi jedan poslednji opominjući pogled. Ušao je. Epicentar. Kraljevski pingvin. Taj oko koga smo se svi okupili kao muve i zujali oko njega. Ja se zovem Saša. Ja pušim. Ja sam uljez.

 

Pronašao sam upaljač u zadnjem džepu i pošto sam pripalio cigaretu dugo sam izdisao dimove ka vratima učionice. Mobilni telefon koji sam iščupao iz džepa mnogo toga je otkrivao. Nijedna nova poruka, nijedan poziv. Imenik gotovo prazan. Sedeo sam dugo na tom radijatoru posmatrajući kako dim otiče ka praznini hodnika i kako ga taj sumorni huk uvlači u sebe. I zgrada je pušila zajedno sa mnom, izdisali smo jedno drugom u grlo, hranili se nikotinom. Ovu godinu ću definitivno obnoviti. A kada počnem ispočetka, daleko od ovog kruga ljudi u koji sam nepozvan upao, naći ću neki drugi, bolji, mlađi. I postati njegov epicentar. Celog života pokušavam. Jednom ću valjda i uspeti.

 

 

 

 

GRANA

 

 

Ukus zgrudvanog blata među zubima. Pantalone oko prepona krute od sasušene mokraće. Nokti dugački i žuti. Ispod njih prljavština toliko slepljena da je počela da raste zajedno sa njima. Izgubio je grickalicu još pre dve nedelje. Kada je pokušao da pozajmi drugu od nekog iz svoje čete svi su ga zbunjeno gledali. Kao da su zaboravili značenje te reči, a još manje sećali se oblika i svrhe te jednostavne naprave. Kao da im je tražio blender. Pokušao je da prereže nokte koji su se sami od sebe demonski šiljili bajonetom koji mu se po vaskoli dan besmisleno klatio obešen o nogu ne dosanjavši svoju svrhu da završi u nečijoj vratnoj arteriji. Sve što je uspeo da uradi tim postupkom bile su isečene jagodice i inače blatnjavih prstiju. Zario je te nokte u zemlju, držao se da ne sklizne sa trave natopljene kišom. Da poodrastu još malo, da počne da reže njima nekakve simbole u taj kamen pred kojim leži i u koji blene nepomično. Da ostavi znak od sebe u toj zemlji u koju se zasađuje iz minuta u minut, dok gljive ne počnu da kuljaju iz njegovih ušiju. Da bar neko zna da je bio tu. Ili da čeka. Da se zašilje još malo. Pa kad se barut u municiji zgruša od vlage i buđi da prikolje njima neprijatelja. Jer drugo mu ništa neće ostati.

 

Hladna noć disala je zemljom. Magla se provlačila u daljini kao zavesa, ličeći na sleđeni vazduh koji mokra zemlja izdiše. Mesec se prolio preko neba, težak, iznemogao. Curilo je iz njegovog trbuha i odlazilo u noć, u vidu cvrčanja, šuškanja, u vidu svitaca što su palilu šumu iza njih. Da li su to napred ljudi, vojnici ili to bogomoljke rastežu svoje krake ka mesecu ? Trava mu je golicala grlo, lizao je kišnjicu sa njenih strukova. Stražario je ležeći na zemlji, prigrlivši pušku uz sebe kao što bi prigrlio vrelo telo gole žene. Kada bi srasla u njega, da ne mora da je vuče uz sebe, kada bi prohodala kao treća noga, to bi bar donekle olakšalo ovaj rat. Znojava trava nabrekla od vlage i njihovih tela povijala se pod sumornim, noćnim mislima. Otkud on tu? Drugovi iz čete ležali su razbacani na proplanku, neki su spavali snom mrtvaca, a drugi su bili toliko umorni da i nisu ni spavali već se samo uvijali i stezali oko grčeva u telu. On je stražario. Kapci teški kao olovo posrtali su pod pritiskom. Otkud on tu? Rat je besneo već godinu dana a da niko iz njegove jedinice nije bio baš sasvim siguran kojim spletom okolnosti se obreo te noći tu, na tom pustom šumskom proplanku dok iza njih šuma guta noć, a voda iz trave kondenzuje se u ledene iglice koje mu bockaju obraze. Glava mu je bila povijena ka zemlji, osećao je kako udiše  njene parčiće, kako mu se krune i osipaju po plućima. I ništa od svega toga nije mu bilo jasno, a ponajmanje to zašto čuvaju taj proplanak. U kom slučaju taj komad rosne trave može biti značajan strateški položaj i za njih i za neprijatelja? I što je duže o tome razmišljao bio je bliži ideji da ni njihovi nadređeni nemaju predstavu o značaju tog položaja. Da ta zemlja i nema nikakvu svrhu osim da se zbog nje kolju jer drugih motiva više i nemaju. Ako su nekakve i imali sada ih pamte samo glave koje su odsecali i bacali negde u polje. Da su bar izdubili lobanje i koristili ih kao tanjire. Uskoro, verovao je, klaće se zbog poslednje čiste viljuške koja je ostala na tom ratištu, da više ne jedu blatnjavim prstima, ako prethodno istom ne iskopaju oči jedni drugima. I sve vreme nosio je u sebi utisak da oni tu, ti njegovi nazovi ratni drugovi koji spavaju tu blizu njega mračnim i teškim snovima, da su svi oni zajedno tek deca pokupljena iz raznih obdaništa i dovedena tu na to veliko peščano igralište da se malo poigraju. A umesto lopatica i kofica dadoše im puške i bajonete, zavađaše ih oko nekakvih bombona i pustiše da vade utrobe jedni drugima. Jer iako je pre godinu dana imao ikakvu misao o tome zašto je krenuo u ovaj rat, večeras čak ni prozirnih okvira te pređašnje misli nije mogao da se seti. Da je otpetlja iz rasutih creva svog bivšeg narednika. Raskči iz pokidanih udova svojih bivših saboraca.

I zamišljao je te velike vojskovođe kako sada, nagnuti nad kartom ovog područja, zaokružuju crvenim flomasterom proplanak na čijem je rubu ležao i dopisuju pored njega mali upitnik. Jer ni sami ne znaju šta sa njime činiti. Senilni starci koji su zaboravili i zašto sede tu gde sede zamišljajući da je ceo ovaj rat jedna partija šaha koju su prostrli preko klupice u parku i koju igraju pacerski sa nevidljivim suparnikom. Njega, koji leži tu na travi, i ne vide drugačije nego kao drvenog piona. Sve dok god im odatle vraćaju leševe, ako je taj leš povukao sa sobom i jednog neprijatelja, neće prekrižavati taj kružić. Dok ne iscrpe figure.

Noć je zastala u mestu, oslonila se na mesec, ugasila zvuke. Osim zvuka prekidajućeg disanja vojnika koji se opleo oko svoje puške i grca u snu. Zato što sanja svoju smrt. Polje je zrilo tu pred njim pružajući se kao na dlanu. Na žilice kapaka obesiše se dva nesnosna tega. Ne sme zaspati. Mora da stražari. Mora se bosti bajonetom u šaku i bolom produžiti budnost. Jer kakav bi on bio stražar ako bi zas...

 

......

 

Trčao je. Kada se probudio več je bežao ka šumi osećajući kako se kliza o mokru travu. Ili je to bila krv. U ušima mu je zujalo od eksplozije. Zzzzzzzzzzzz! Nije čuo pucnje. Granatirali su njihov položaj. A sada se saplitao o njihove iščupale ruke i gacao po njihovim bubrezima i jetrama raštrkanim svuda unaokolo. Osećao je da meci zuje oko njega kao insekti iako ih nije čuo. Noge su trčale same od sebe i sve što je uspeo da nazre bila je ranjena glava njegovog druga koji je pridržavao mozak da mu ne iscuri kroz rupu na temenu. Napadnuti su. Naglo, bučno, dok je spavao. Ništa više nije osećao. Ni noge koje su posrtale kroz granje, ni trnje koje mu je kidalo deo po deo kože, ni bubne opne koje su hučale od siline eksplozije. Grabio je u šumu. Puška je ostala iza njega. Kao i nož. Šuma mračna i nepregledna. Razdirao je mrak golim rukama. Mora pobeći. Svuda unaokolo grane su iskakale ispred njega  šibajući mu obraze. Još uvek nije mogao da čuje glasove, ali bio je ubeđen da ga gone. Da su isukali vile i grabulje, zapalili baklje i krenuli po njega. Neprijatelji. Ako nastavi da trči po mraku ove gustine do koje mesec ne dopire lupiće glavom o neko deblo i oni će ga tako onesvešćenog nabiti na kolac. Ako stane, uhvatiće ga i budnog  nabiti na taj isti kolac. Ali svaki novi korak kroz šipražje vezivao je besmisao njegovog života u neraspletivi čvor. I ni sam ne znajući kako počeo je da se vere uz prvo drvo na koje je naleteo. Da li tim noktima koje je pustio, ali za nekoliko sekundi već je bio tri metra od zemlje grabeći dalje, nošen nekom silom van tela i refleksa, kao da su ga grane same od sebe podupirale, pružale se i uspinjale ga, a on se odapinjao o njih, crne i klizave. I osećao je kao srlja u nekakav lavirint gusto ispletene krošnje dok su ga sitne grančice grebale po obrazima, hvatao se za svaku sledeću idući još koji metar dalje. Gde se završava to drvo? Ima li uopšte kraj? Kada je osetio da mu se tkivo raspada od umora zastao je shvativši da je već na nekih desetak metara od zemlje. Iako mu je mozgom i dalje brazdao pišteći zvuk zadržao je dah u plućima i potpuno se ukočio. Da oseti ostalim čulima kako je bezbedan i kako su njegovi gonioci navedeni na krivi trag. A onda se oslonio na deblo dok su mu noge visile sa strane, kao da je uzjahao uzani kozlić, i napregao pogled preko krošnje u koju se zamotao ne bi li video išta. Ali ne. Mesečeva svetlost je poput smole curila niz grane i kroz uske proreze u gustini lišća rastežeće kapljala na tlo. Nije mogao ništa da razazna. Odlučio je da sačeka. Dahtao je kao pseto. Jedna od grana neobično je podsećala na ruku.

 

.....

 

Sedeo je na toj grani već dva sata. Noć se zgusla u klupko, a tračice mesečeve svetosti povešane unaokolo po granama malo toga su mu otkrivale. Pišteći zvuk u ušima polako je jenjavao tako da je pomalo mogao da razazna zvuke u daljini. Bili su čudni, divljački. Uvaljani u krv šikljali su iz neprijateljskih grla kao krici i besno urlanje, bez ijedne smislene reči. Sve povici i bodrenja, da se kolje, da se reže, da se čerupa. Zvuci koji su se pronosili šumom odjekivali su među granama. Kao da šuma među sobom razgovara tim ratničkim pokličima. Odjednom, buknula je vatra. Njen jezik vinuo se nekolijko metara uvis kao da želi da oprlji mesec. Tek tada počeo je da oseća kako ga peku sveže rane od granja i šiblja. Nije mogao da vidi svoje lice, ali osećao je da je bilo celo prošarano cvenkastim prugama. Leđa i tur probijali su ga od nesnosnog položaja u kojem se nalazio. Svuda unaokolo miris smole, lišća i zemlje. I miris mesa. Njegovih drugova koji su se pekli na vatri.

 

....

 

Jutro se sporo promaljalo iz zemlje na proplanku. Kao ranjenik koji se teško i tromo uspinje uz strminu, osvajalo je mlakom i bolesnom svetlošću to poljanče. Sve je plivalo u svežoj rosi. Ugarci snažne vatre sada su samo tiho izdisali poslednjim patrljcima dima. Neprijatelj je spavao.

Nije ni oka sklopio cele noći. U šumi se teško razdanjavalo. Mrak je ostajo stešnjen negde između lišća i grana sav se zapetljavši u njega. Cele noći zurio je u vatru. Pokušavao da se ogreje o nju. Razaznavao mirise spaljenih drugova. Rosa je curila niz crnu koru drveta njemu u kosu i lice. Tek kad se malo razdanio shvatio je da se uopšte nije bezbedno udaljio, neprijatelj je ležao dovoljno blizu da ga uz malo pažnje primeti ako bi pokušao da siđe. A i nekoliko njih bilo je budno tako da to nije mogao da učini. Sedeli su okrenuti prema šumi komadajući zubima neke zalogaje. Da li jednu njegove drugove? Ne bi ga iznenadilo. Mučnina istegli kroz želudac neke ostatke hrane, ali on odluči da ih proguta nazad. Trebaće mu, ko zna koliko će ovde ostati. 

 

...

 

Odmakao je skoro ceo dan. Neprijateljski vojnici su se i dalje valjali po travi oponašajući decu koja uživaju u igri. Leđa su mu se sada već potpuno ukočila, ruke tresla od groznice, a pogled paralisano vezao u osmatrački položaj. Grane guste kao košnica sklopile su se svuda oko njega, kao desetine crnih ruku koje se šunjaju i draže ga. Žeđ, glad - ništa nije bilo važno. Jedino, kako sići. Kako nanovo oživeti. Jer ovo gde se upleo nije krošnja, već tamnica. Pakao. Grane nisu ruke već šipke kaveza. Gledao je kroz njih kao osuđenik, gledao u svoje krvnike koji su se valjali mokrom travom. Učinilo mu se da nazire kroz šipražje obezglavljeni trup svog ratnog druga. Da li bi se ovaj menjao sada sa njim? Ostali leševi su razvučeni, raskomadani, spaljeni. Od cele njihove jedinice ostao je samo taj trup da ga razvuku insekti i ptice i on koji čuči na grani drveta. A drvo vlažno, sluzavo. Smola je curila niz njega niz kičmu i u nozdrve, nabrekla kora počela je da omekšava, da podseća na kožu, grane se umilnio uvijale oko njega. Drvo ga želi.

 

..

 

Već drugi dan je tamo. Spavao je možda pola sata za to vreme. I tih pola sata više su podsećali na besvest nego na san. Neprijateljski vojnici su nepomično stajali na istom mestu. Svaki trag njihovog pređašnjeg kampa sada je minuo i činilo se kao da neprijatelj oduvek čuva taj proplanak i tu šumu.  A u šumi - on. Sada je već jasno osećao kako mu je celo telo zgrčeno. Kada bi pokušao da pomeri ijednu koščicu ona bi krcnula slično tom granju oko njega koje se nadimalo. Zvakao je u ustima lišće drveta i osećao kao se njegova bljutavnost lepi za nepca. Uniforma mu se smolom zalepila za drvo. Bila je skoro cela crna od vlažne izlučevine drveta koje je ispljuvavalo svoje sokove u njega, vabeći ga u tome što je zamišljalo kao ljubavnu igru. Ako bi i probao da siđe drvo mu ne bi dalo. Grane bi ga zadržale. Ili strah? Koliko može biti strašna smrt? Ako siđe, zaklaće ga i zakopati.  A možda samo baciti. A možda će odvući makar jednog za sobom? Dvojicu? Ili ništa. Možda bi se srušio sam od sebe. Trljao je smolom ispucale usne. Lizao koru tražeći kap vode, ali sve što je dobijao bio je ogaravljeni jezik. Umreće na ovoj grani.

 

.

 

 

Treći dan je jenjavao u noć. Odlučio je da siđe. Da se suoči sa neprijateljem. Pa neka ga vrate kući kao pepeo. Ali kada je pokušao da se pomakne shvatio je da je potpuno ukočen. Da su mu se kosti ukrutile, a pokreti izgubili vitalnost. Mogao je samo da se strovali na tle i slomi vrat. Opipao je ono što je nedavno bila uniforma i osetio po njoj mahovinu i lišaje. Okorelo. Osetio je kako mu gljive bujaju u kosi. A grane se sve više približile, skoro ga obgrlile. Provukle se kroz nogavice, isklijale iz grudi i rukava. Koliko puta treba da umre na ovom drvetu? Koliko puta je mogao da siđe? Da se suprotstavi? Da li je časnije umreti od žeđi na grani drveta? Šuma se otezala pred njih. Maglila i nestajala. Negde izvan šume i proplanaka, daleko od krvi i neprijatelja, sijalo je nešto nedohvatno i nedogledno. Nešto što je ostavio kod kuće. Nešto što i drvo oseća pa se kostreši od ljubomore. Da bar može da siđe, da ga zakolju i vrate kući, a tamo naprasno oživi. Da može da isisa sok iz drveta, da postane drvo, da ga odseku jednog dana i vrate kući, kao cepanicu, kao dasku, kao nameštaj. Njegovi drugovi postali su zemlja. On će postati drvo. Osetivši da ima još delić snage u šaci počeo je noktom da urezuje nešto u kožu drveta. Osećao je kao grane bolno huče i savijaju se. Grebao je okrvaljenim prstom. Dok nije shvatio da mu je šaka nestala u drvetu. Nešto je puklo. Granata je raznela neprijateljski položaj. Video je kao se udovi neprijatelja raznose po noći i osmeh mu zatitra na skvrčenom licu koje se pripi uz drvo. Mecu su počeli da šište, krici da se rastežu. Tela su pljuckala krv, a glave padale na travu. Neprijatelj je desetkovan. Nekolicina je pokušala da beži dok ih je rafal mitraljeza stizao jednog po jednog. Osećao je  kako neko trči kroz šumu, kako krcka krošnja. Neko je počeo da je vere uz drvo. Njegovo drvo. Neprijatelj. Odgišće mu nos ako mu se približi. Neprijatelj. Bio se sve bliži u svom paničnom veranju. Već oseća njegov dah. Koliko ih je samo sahranjeno u ovom drvetu? Kada je neprijatelj došao smestio se njemu u krilo. On već nije osećao svoje telo, nije mogao da zine, da se pomeri. A neprijatelj je neobično podsećao...na njega.

Slobodan Novokmet

 

SLOBODAN NOVOKMET, rođen 1982. u Beogradu gde je završio XII Beogradsku gimnaziju i apsolvent je srpskog jezika i književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Bavi se priređivanjem i čitanjem priloga u emisiji Put u reči na Radio Beogradu 2. Prevodi sa slovenačkog i sa tim prevodima zastupljen je u nekoliko zbirki pripovedaka.

 

- Pripovetka Prepiska sa otišlim objavljena je u 4. broju književnog časopisa Treći trg 2004. kao i u 4. broju hrvatskog časopisa za književnost Ka/Os 2006.