Ako se izašta na polju likovnih umetnosti danas u nas može reći da je
na dobrom putu da postane srpski brend u svetu, ne samo u Evropi, to
je simpozijum „Terra” u Kikindi.

Uprkos svemu, ova jedinstvena vajarska kolonija traje već 28 godina.
Za to vreme iznedrila je hiljadu dela u terakoti korifeja savremene
skulpture s kraja XX i početka XXI veka, među kojima su: Drago Trošar,
Branko Ružić, Kosta Angeli Radovani, Nikola - Koka Janković, Miša
Popović, Aleksandar Zarin, Nandor Glid, Olga Jevrić, Olga Jančić,
Kosta Bogdanović... Priču o istorijatu „Terre” i njenoj budućnosti
snimili smo razgovarajući sa prof. Slobodanom Kojićem, utemeljivačem
„Terre”, vajarom od neviđene akcije koji vodi istoimenu galeriju.
Dok razgledamo skulpture na travnjacima IGM „Toza Marković” u Gradskoj
galeriji i u ateljeu (nekadašnjoj ciglani), gde trenutno vajaju An
Rošet, profesorka na „Bozaru” i njen suprug Vejd Sanders, koji predaje
na američkom umetničkom koledžu u Parizu, Frančesko Rovielo, profesor
na Akademiji lepih umetnosti u Firenci, Zlatko Glamočak, diplomac sa
beogradske akademije koji dvadeset godina radi u francuskoj
prestonici, i Srđan Šegan koji se školovao u Kanadi, gde i danas živi,
Kojić nas podseća na nekoliko ključnih momenata ove ekskluzivne
kolekcije.
- Poenta priče o „Terri” je strpljenje. Strpljenje da edukujemo naše
sugrađane, da već u trećoj godini saziva vajarske kolonije otvorimo
galeriju, da u ratnim godinama ne zatvorimo vrata, da u sadašnjoj
krizi realizujemo bar deo planiranih izložbi i da u isto vreme
razvijamo naš projekat muzeja terakote, koji bi bio jedinstven na
svetu budući da „Terra” poseduje dela 373 vajara iz zemlje i
inostranstva.
Za 28 godina postojanja simpozijuma prošli smo kroz različite faze
finansiranja. Najpre su naš rad pokrivale pokrajina i opština, pred
rat smo sav neophodan novac dobijali od pokrajine ali tako da sve
izdatke snosi „Toza Marković”, kome potom sekretarijat refundira
troškove. Bilo je godina i kada je sve išlo na teret fabrike jer
opština nije htela da finansira „Terru” koju vodi opozicionar! Retki
su momenti kad nam je Ministarstvo kulture izlazilo u susret. Na
primer, kada je pomoćnik ministra bio Vasilije Tapušković. Na papiru
naša finansijska situacija sada ovako izgleda: od Pokrajinskog
sekretarijata za kulturu sledi nam 1.400.000 dinara, dok nam je
Ministarstvo kulture odobrilo svega 570.000, što će, kako smo čuli,
biti umanjeno za 40 odsto, kao i svima koji su na budžetu.
Neposredno pred prodaju fabrike crepa simpozijum „Terra” je od opštine
dobio deo zemljišta na 99 godina, na kome sada planira da gradi muzej.
Izvođački projekat već postoji, uradila ga je arh. Aranka Blat
Vlajnić, a prema proceni, izgradnja bi koštala šezdeset miliona
dinara.
- Shvativši da bismo na tom prostoru nekadašnje šupe dobili samo 1.800
kvadratnih metara, što nam nije dovoljno ako uz muzej želimo da imamo
i koledž sa učionicama, apartmanima za profesore i sobama za studente,
ušli smo u pregovore sa vojskom da adaptiramo napuštenu kasarnu sa
manježom - objašnjava Kojić i dodaje:
Ako je simpozijum „Terra” jedinstven u svetu, a jeste, i njegov u
međuvremenu nastali fundus je blago kojim bismo se mogli isprsiti. I
ne samo to, ovde je akumulirano ogromno vajarsko iskustvo koje nam
prosto nameće da razmišljamo o koledžu za letnje specijalističke
studije, pogotovo što su mnogi učesnici simpozijuma u međuvremenu
postali predavači na evropskim akademijama. Što bi se narodski reklo,
grožđe je sazrelo, još samo da napravimo sortno vino!
Da ovo nisu puke želje, svedoči i podatak da je na pragu potpisivanje
ugovora o dugoročnoj saradnji između „Terre” i akademija u Firenci i
Temišvaru. Već drugu godinu zaredom kroz atelje „Terra” (koji još,
nažalost, nije u funkciji svih dvanaest meseci) prođe stotinu mladih
umetnika, zbog čega je sa Belefom pokrenuta izložba „Terratorija” koja
se ovih dana može videti u Knez Mihailovoj ulici. Uz podatak da je
„Terra” godinama nastavna baza za studente i profesore sa akademije na
Cetinju, beogradskog i novosadskog umetničkog fakulteta, sasvim
suvislo zvuči tvrdnja ne samo našeg sagovornika nego i ostalih vajara
da smo na putu da dobijemo pravi brend. Brend koji počiva na dogovoru
da svaki vajar koloniji ostavlja jednu skulpturu velikog formata i dve
malog.

Izvor: www.blic.rs