U ovu avanturu nisu pošli samo studenti arhitekture, bilo je tu i ljudi iz pejzažne arhitekture, umetnosti, kao i onih čije su profesije daleko od teme, ali čija su interesovanja svestrana. Bez mnogo saveta kuda da krenemo, kako i koliko... (svesni da možda niko pre nas, odavde, nije krenuo u temeljni obilazak Paladievih dela), nas 60 smo učinili ovo putovanje više nego uspešnim i vratili se puni utisaka, sa jednim velikim nesvakidašnjim iskustvom.

Organizujući ovo putovanje u saradnji sa Collegiumom, koji se bavi omladinskim putovanjima i koji nam je izašao u susret, za 8 dana (april 2006.), videli smo četrdesetak Paladievih objekata, posetili Veronu, Vićencu, Padovu, Treviso, Udine, Veneciju, družili se i što je najbitnije dobro zabavili.

Andrea Paladio

Andrea Paladio, čuveni arhitekta Renesanse, počeo je da radi veoma mlad, sa 13 godina, kao kamenorezac i klesar. Škola pa ni esnafa nije bilo, pa su arhitekte dolazile iz vajarstva, slikarstva, kamenorezačke i klesarske struke i iz nekih drugih zanata. Danas, o njemu govorimo kao o velikom arhitekti koji je ostavio značajna dela u istoriji arhitekture i koji je pomerio granice svoga vremena. Arhitekturu vila doveo je do savršenstva a kao teoretičar postavio je osnove arhitekture za neke buduće dane.

Da bi upotpunio znanje, podstakao ideje i savladao konkurenciju morao je napraviti svoje studije Starog veka. Godine 1541. prvi put, od pet, putuje južno da "uzme" osnove antike, naročito od samog Rima. Proučavao je i crtao mnoge poznate spomenike; proveravao je dimenzije na objektima koje je direktno snimao. Prvo putovanje u Rim, za Paladia je bilo otkrovenje, saznao je, za njega, nove tajne antike. Kasnije je u svojoj knjizi Quattro libri napisao da je shvatio da su antički objekti "mnogo vredniji od njegove zamisli da će biti". Ovo je doprinelo mašti i entuziazmu.

Proučavajući Vitruvija

Paldieva nezavisnosti u obrazovanju jeste njegova veza sa Vitruvijem. Odabrao je Vitruvija kao gospodara i vodiča. Koristio je Vitruvijeve reči da donese na svetlo projekte onih antičkih objekata koje je sakupljao sa toliko opasnosti i da prezentuje šta je u njima vredno, kao i po kojim pravilima su građeni.

Renesansni umetnici i arhitekte verovali su da potpuni sklad proizilazi iz prirode. U arhitekturi je to značilo da zgrada treba da bude kontrolisana potpunom geometrijom, da modul određuje dimenzije i kompletan projekat. Vitruvije je smatrao da je važno uspostaviti slaganja svih delova, tako da dimenzije i forma budu medusobno povezane. Takođe, zgrada treba da odražava simetriju, ne samo kroz odnos volumena u odnosu na glavnu osu objekta, već je potrebno da je svaki elemenat proporcionalan u odnosu na celinu i da sadrži usvojeni modul. Svaki modul umnožava se prioritetnim brojem, koji ima korene u klasičnoj teoriji, narocito Pitagorejsko-Platonskoj gde se brojevi povezuju sa harmonijom univerzuma.

U renesansnoj Italiji, medutim, "mera" više nije predstavljala odraz idealnog sistema ljudske proporcije, vec je postala apstraktna velicina neadekvatna originalnoj. Još od perioda antike, svaki italijanski grad-država i republika uveli su sopstvene standarde za težinu i mere, sa značajnim razlikama od mesta do mesta. Tako je Paladio uobičajeno koristio sistem mera koji se koristio na prostorima gde je radio. Teško da je mogao drugačije, obzirom da su lokalne mere određivale dimenzije gradevinskih materijala, kao na primer opeke. Koristio je Vićentinsku stopu (357mm) u i oko Vićence, a nešto kraću Venecijansku stopu (348mm) u Veneciji. Brojevima je Paladio hteo da pokaže harmonican odnos, ali uz dozvoljenu fleksibilnost, ukoliko je potrebno - sve u funkciji da "kuća bude lepa za oko".

"Motiv hrama" konstantno će se pojavljivati u Paladievoj arhitekturi vila, verovatno pod Serlijevim uticajem (iluzija na front antičkog hrama uklopljenog u renesansni objekat). Razlog za prihvatanje ovog motiva verovatno leži u radu sa braćon Barbaro koji su mu, nakon smrti Trisina, Paladievog prvog mecene, pomogli da učvrsti svoju teoriju i kasnije promoviše svoj neosporan talenat.

Paladio je razvio dva tipa vile. Prvi predstavlja vilu čiji su "elementi" kuće rastavljeni kao posebne forme, hijerarhijski poređane, sa izrazitim volumenom u centru i ostalim delovima u obliku depadansa (kuhinja, štala, itd), gde je Vila Barbaro očit primer. Drugi tip su kuće iz jednog velikog bloka postavljenog oko dvorišta, kao Vila Seređo. Ovaj tip pripada Paladievoj formulaciji antičke kuce, i pogodan je model za urbane opcije.

Renesansni humanisti, prateci Vitruvija, podržali su dve forme hrama: "kružnu" i "kvadratnu" - najlepšu i najpravilniju formu kako je Paladio objasnio.

U Quattro Libri

Umetnost arhitekte leži u kombinovanju elemenata u okviru građvine. Jedan od izvanrednih aspekata Paladievog stvaralaštva je mnoštvo kombinacija proisteklih iz ograničnog repertoara elemenata, koje je nabrojao u Čtiri knjige: lođa, sale, stepeništa, sobe i dvorišta. Postigo je raznovrsnost arhitektonskog izraza kombinujući svetlo i tamu, zid i stub, ravan plafon i svod. Jednostavni crteži objavljeni u Četiri knjige često traže pazljivo posmatranje da bi se razumelo ogromno bogatstvo Paladieve mašte.

Paladio definiše Toskanski, Dorski, Jonki, Korintski i Kompozitni red. Preuzeo je Vitruvijev raspored stubova kroz redove - toskanski red formira kolonadu kao araeostylos, Dorski korespondira sa diastylos, Jonski sa eustylos, Korintski sa sistylos i Kompozitni sa picnostylos.

Izlažući svoja pravila, Paladio je pokušao da predstavi proporcije redova, ne toliko u skladu sa Vitruvijevim učnjem, koliko prema onome što je zapazio u antičim objektima. Kombinovao je proporcije preuzete sa različtih rimskih ruševina da bi pronašao najbolju moguću kombinaciju. Proporcije koje je utvrdio za najveće elemente entablature (arhitrava, friza, gejzona) rezultat su empirijskog procesa, verovatno sumiranja proporcija pojedinačnih elemenata. U svakom slučaju, Paladio je imao veliku moć da uspostavi kompletnu proporcionalnost.

Delo Velikog majstora

Andrea Paladio predstavlja sintezu teoretičara, stvaraoca i graditelja. Njegove građevine proistekle su iz poznavanja teorije a pravila koja uspostavlja proističu iz baze praktičara. Istinski je osećao arhitekturu antike, što je odlika ličnosti koje su istovremeno i teoretičari i praktičari. Vrhunac koji je dostigao u arhitekturi posledica je spoznavanja, interpretacije i transformacije antičkog iskustva. Za njega nisu bile svete konstante antičke forme i sadržaja, vec je neprikosnovena bila ideja o svemu tome.

Svoja glavna načela sprovodio je dosledno i beskompromisno. Primenjivao je potpunu harmoniju u osnovi i oblikovanju korpusa; skladom odnosa ostvarivao je arhitektonsku lepotu; težio je smanjenju svih suvišnih dekorativnih elemenata; razvijao je funkcionalizam arhitektonskog prostora. Naročito je isticao virtu, sposobnost arhitekte da materijalizuje u prostoru „pravu istinu matematike".

Svaki njegov projekat nosi rezultat predhodnog, naznaka je budućeg a istovtremeno je jedinstven.

Palata dela Ragione ( Bazilika ) - 1546. - 1549., Vićenca

1549. Gradska Vlada odobrava projekat za lođu u dva nivoa oko Palate dela Ragione, koju je dizajnirao Paladio. Želja je bila da se objekat "obuče" u renesansno ruho. Sistem je baziran na tkz. "serliani", što predstavlja strukturu koja se ponavlja, sačinjenu od otvorenog polukružnog luka olakšanog sa dva bočna otvora (koji je u svojoj Knjizi IV prikazao Serlio). Paladio je Palatu della Ragione nazvao "Bazilika", okruženu novim kamenim lođama, po ugledu na antičke rimske građevine gde su političari diskutovali i obavljali poslove. Radovi na objektu su napredovali sporo, prizemlje je završeno 1561, sprat 1597, a konačan izgled dobila je 1614. godine.

Teatar Olimpiko - 1580., Vićenca

Do izgradnje Teatra Olimpiko predstave su se održavale na trgovima ili u salama preuređenim za izvođenje, tako da ono predstavlja prvo renesansno pozorište. 1555. osnovana je Akademija Olimpika, od strane intelektualaca Vićence, i 1580. pokrenula je izgradnju zgrade pozorišta prema projektu jednog od svojih akademika, Andrea Paladia. Na žalost, avgusta iste godine autor ovog projekta je umro i nije dočekao da vidi svoje delo. Nakon Paladija projekat je pao u ruke Vićenca Skamocija, Paladievog učenika, koji je napravio izvesne promene, i koji je pozorište završio kako bi se u njemu odigrala predstava Sofoklovog Edipa ( Oedipus Rex ) 1585. godine.

Najveći doprinos predstavlja oblikovanje pozornice i njenih delova. Scenae frons sa nišama u kojima je trebalo da budu postavljene statue akademika ostala je nedovršena. Gledalište je eliptično. Paladijev projekat predstavlja rekonstrukciju Rimskog teatra, sa kojom se ponovo rodilo Antičko pozoriste, u kome je Paladio dostigao potpuni skald sa jezikom klasične arhitekture.

Palata Kjerikati - 1550., Vićenca

Novembra 1550. Đirolamo Kjerikati naručuje projekat svoje palate u gradu, za koji su nacrti bili gotovi početkom iste godine.

Radovi su odmah počeli, početkom 1551., a usporili su smrću investitora, posle čega je njegov sin Valerio ograničio dekoraciju u enterijeru upošljavajući neobičnu grupu umetnika: Ridolfi, Celoti, Fasolo, Forbićini i Batista Franko.

Portik je služio plemićima i građanima kao zaklon dok trguju. U centu, na spratu, je pet polja zatvoreno i znatno istureno u odnosu na ostatak fasade objekta, čime je obeležen salon Kjerikati-jevih. Venecijanski model gde je centralni deo otvoren a blokovi zatvoreni, na palatama duž kanala, ovde je hrabro obrnut - krajevi građevine su transparentni.

Vila Almeriko Kapra ( "La Rotonda") - 1556., Vićenca

Vila Rotonda simbol je Paladievih vila, dok ju je on prezentovao kao palatu u svojoj knjizi Quattro libri. Skamoci koji je nasledio projekat posle Paladieve smrti uneo je određene izmene.

Vila se smatra najpotpunijim Paladievim delom. Kada je morao da reši problem pozicije stepeništa, odlučio je da ih sakrije u zidnu masu odmah uz centralno jezgro. Tada je Paladio odabrao jednu još savremeniju formu: krug upisan u kvadrat.

Dekoraciju objekta su radili Lorenco Rubini i Đambatista Albanese (statue); Agustino Rubini, Otavio Ridolfi, Baskape, Fontana i Alesandro Vitoria (Plastiku i freske u enterijeru); Anselmo Kanera, Bernardino India, Alesandro Maganca i kasnije Ludoviko Doriđni (slikarska dekoracija).

Vila Barbaro - 1554., Mazer, Trevizo

Izgradnji vile za braću Barbaro počeo je početkom 1550.-ih. Na ovom projektu, po prvi put je pokušao da objedini glavni objekat i pomoćne zgrade u arhitektonsku celinu. Zauzeo se da će postojeću konstrukciju transformisati u ideal života na zemlji, glavnu humanističku ideju. Iskoristio je konfiguraciju terena i otkopao nekadašnju fontanu, ukopanu u brdo sa zadnje strane objekta. Od toga je napravio nimfeum sa vodom iz prirodnog izvora i ribnjakom, kome se prilazilo iz prostorija na spratu, a koji je zahvaljujući specifičnom hidrauličkom sistemu prenosio vodu u servisne delove kompleksa. U tekstu koji opisuje Vilu Foskari u knjizi Quattro Libri, Paladio opisuje ovu tehnologiju koju, kako kaže, preuzima iz antičke rimske hidraulike. U enterijeru Paolo Veroneze uradio je jedan od najneobičnijih ciklusa fresaka Venecijanskog Cinquecento.

Tempjeto u Vili Barbaro - 1559.

Na korak od padine na kojoj se nalazi Vila Barbaro Paladio je izgradio tempjeto, dajući mu funkciju kapele za vilu i selo Mazer. Tačna godina izgranje se ne zna ali je na frizu ugravirana godina 1580. pored imena Markantonija Barbara i samog Paladia. Pored Teatra Olimpiko, tempjeto predstavlja poslednji Paladijev rad, koji je inspirisan Panteonom - kombinovao je cilindričnu strukturu sa grčkim pročeljem, pa je zato ovaj objekat "all'antica".

Crkva San Đorđo Mađore - 1565., Venecija

Posle projekta Bazilike ovo je najompleksniji i najteži projekat. 1564. dobija ponudu da projektuje crkvu za benediktinski manastir S. Đorđo Mađore, koji se nalazi na ostrvu u Veneciji, nasuprot Duždeve palate, i pomoćne prostorije manastira. Želeo je da napravi grandiožnu crkvu sa duhom antičkog rimskog delovanja. Iako je njegova ideja bila građevina centralnog plana, po nalogu investitora objekat je izveden u podužnoj formi sa transeptom. Jedinstvo unutrašnjeg prostora postigao je naglašavanjem kupole kao centralnog motiva.

Fasada je rađena između 1607. i 1611. i po savremenim analizama u mnogome odudara od originalnog paladievog projekta.

Pogledajte galeriju fotografija sa putovanja .

Lidija Jandrić