Svaka priča treba da ima svoj početak... Nikad mi nešto nije išlo poštovanje pravila, pa i ovaj putopis izgleda razbacano, sada kad ga gledam. Da se vratim malkičko na početak, ne objasnih GDE sam to zapravo.

Šta reći o zemlji u koju me je život doneo? Željnog novog ili trbuhom za kruhom ili željnog dokazivanja i učenja? Ili što me očaj moje struke u sopstvenoj osakaćenoj zemlji naterao? Pravi motiv ni meni nije jasan ponekad. Oman je zemlja benigna, u Arapskom svetu tako nepopularnom u ova smutljiva vremena kada jaki imaju drskosti da slabima narede čak i šta da misle. Zemlja čija me priroda ostavlja bez daha, čiji ljudi me iznenađuju dobrim tako da se stidim što sam pun predrasuda. Zemlja koja mi se otkriva polako, koju zavoleh zato sto ne zna da laže, kao malo dete.

Sultanat na Arapskom poluostrvu, okrenut okeanu i pustinji, živi vekovima pokidan izmedju ova dva praelementa. Nekoć veliki kalifat, pa potom plemenskim razmiricama podeljen, pa ujedinjen u mutnim vremenima prevrata i dolaska na vlast Sultana. Dom Hiljadu i jedne noći, Šeherezade, Sindbada Moreplovca... Po svedočanstvima kolega i poznanika koji prođoše više po Arapskom svetu, najprijatnija država za raditi i živeti. Nema vidljivog fundamentalizma, zakon Šerije se retko primenjuje, stopa kriminala nevelika. Ne teku med i mleko, da se razumemo. Obrazovanje je namerno samo deklarativnog tipa, internet se cenzuriše, kao i istorija, narod se drži u sasvim prijatno doziranoj izolaciji koja se ni ne primećuje. Neko pametan je video šta se dešava mladim demokratijama, i rešio da malo pričeka i spasi koju deceniju svoj narod od onoga što čini mračnu stranu demokratije, a od čega pati i moj narod.

Radim i živim u Dofaru, pokrajini velikoj skoro trećinu Omana. Dofar je smešten, pomalo zaturen na zapadu države, prema Jemenu, nekoć neprijateljskoj državi koja je i sama bila pokidana plemenskim ratovima i uticajem komunizma. Na severu Dofara se nalazi magijom krcati Rub Al Kali, pustinja u kojoj je nejasna granica sa puno moćnijim susedom, Saudijskom Arabijom, čiji mega-uticaj se oseća po celom muslimanskom svetu. Momentalno uspavana gomilom petro-dolara i laskanjem Zapada, ova moćna drzava predstavlja džina u narkozi. Ne mogu da kažem mnogo ni za ni protiv mesta u kojima nisam bio, pa neka ovo posluži samo kao geografska odrednica. I, naravno, na jugu Okean, izvor života.

Dofar je po svemu poseban u Omanu. U stara, prehrišćanska, biblijska vremena, postojala je supstanca koja je bila vrednija od zlata. Frankinsens iliti po naški tamjan, tada je bio miris Bogova, dostupan samo malom broju posvećenih, kraljevima i visokom sveštenstvu. Najbolji tamjan se pravi baš ovde, u Dofaru, od kada ljudi hode zemljinim šarom. Postoji drvo, Frankinsence tree, koje se zaseče po kori, a sok koji rosi površinom se skuplja i suši. Eto tamjana.   Uzgred, zasecanje kore raznog drveća mu ovde dođe kao nacionalni sport, pa sam imao prilike da vidim drveće koje luči antiseptik, lepak, pa čak i supstancu sličnu gumi. O mirisima raznim da i ne govorim, tamjan je samo vrh ledenog brega. Kao i o otrovima, podozrevam.

Davno pre Puta Svile i Puta Začina, karavani su polazili odavde, kraljevi su se nadmetali ko će da sagradi bolje utvrđeno pristanište za trgovinu tamjanom, gusari su trljali šake ostreći handžare. Gradovi na obali i Putu Tamjana su nicali utvrđeni, svako moćan je želeo da pod kontrolu stavi proizvodnju i promet ovim blagom. Dugo, dugo je Dofar cvetao zbog toga. Sada samo retka arheološka nalazišta svedoče o tome. A i ona se vade na svetlost dana po potrebi- da se napravi poneka turistička atrakcija državi suviše naviknutoj na naftu i njene blagodeti, a ipak svesnoj da čitava stvar sa naftom za par godina pada u vodu. Veliki gradovi i tvđave- Samahram, Šisr, Al Balid, stidljivo se pojavljuju, sledeći arapsku logiku da se istorija pre Muhameda ne priznaje, ne postoji...

Dofar ima planine, Džabal, koje se u vidu venca u polukrugu nadnose nad ravnicu u kojoj je smeštena i Salala. Dramatične u svojoj građi, flori i fauni koja ih naseljava, dom su gorštačkim plemenima Džabali, toliko različitim od Arapa. Ovaj narod, svojeglav, ponosan i poprilično tvrd na vlast a mek na okidaču puške, vuče poreklo od semitskih plemena i ima više zajedničkog sa Jevrejima. Njihovo poštovanje sopstvene slobode i odbijanje da se priklone nametnutim pravilima, bilo religijskim bilo svetovnim, često je vodilo u bune i prave male ratove. Poslednji od njih se, posle 14 godina trajanja, završio sedamdesetih godina prošastog veka uz pomoć Engleske vojske. Koja je ovde striktno nezvanično. U stvari, nije ovde. I nije pomagala Sultanu da zbaci oca mu i da ćapi presto. Časna pionirska. Srećom, Sultan je očigledno bistar dasa, pa se stvari ovde odvijaju manje- više kako treba. Džabali imaju po gudurama takvu infrastrukturu da ti pamet stane, asfalta i mobilne telefonije kol'ko ‘oćeš. Gomila stvari za njih je besplatna, i oni to prihvataju zdravo za gotovo. Po principu dobro oprobanom da se bundžijama gura sa obe strane (sa sve batinom sakrivenom iza sopstvenih leđa), e da bi se držali u miru. Ovo u Srbiji nije upalilo, očigledno. Uzeli nam batinu... Ovde zasad pali. Džabali-narod uglavnom živi od stočarstva, a kada je sezona ribolova, spušta se na more i lovi ribu. Kada je sezona "Karif-a", pada svadbovanje i štancovanje dece. Tu se ne razlikuju od ostalih Muslimana.

Vezano za stoku, postoji ovde običaj, pravi biološki non-sens, da se sardela koja se lovi u ogromnim količinama, suši za kasnije. I onda se daje kravama! Da ne propadne... Kada sam ovo čuo, mozak mi je napravio salto! Zato je Dofar verovatno jedino mesto na svetu koje ima endemski botulizam kod krava, trovanje svojstveno samo mesožderima. Nastavak ove tradicije će verovatno, sledeći Darvinističke teorije, jednom dovesti do pojave krava koje će imati očnjake, a dalje i biti sposobne da same plivaju po moru i fataju ribe, a predveče dolaze u luku na mužu... Scuba-krave sa plivajućim kožicama između papaka...

Pomenute planine, dakle, poluokružuju prostranu ravnicu u kojoj se nalazi Salala. O samoj Salali, kao i o još jednom fenomenu koji je jedinstven na Arabijskom poluostrvu, pisaću kasnije. Sada malo o ljudima.

Dofar naseljavaju, pored već pomenutih Džabalija i mnoge druge etničke grupe. Zajedničko im je da se (voljno ili nevoljno) deklarišu kao Arapi i Omanci. Među sobom se, ipak razlikuju na meni još nepoznat način. Kao što već napomenuh, Omanaca ima i crnih, poreklom od robova iz Afrike i Zanzibara. Potonji je tek nedavno stekao nezavisnost, a pod Omanom je bio vekovima. Elem, crni Omanci se nešto drugačije ponašaju od starosedelaca. Ovde bi neki sociolog imao šta da kaže, a ja sam došao do zaključka da oni kojima je sloboda data nedavno, mašu njome pred očima celog sveta, najednom svesni da više nisu građani drugog reda. Počesto i preteruju. I pomalo vole što praznoverje oko njih gradi ježevu kućicu, afrička magija im dodje kao neka prednost, kao klinci koji se zastrašuju nožićima po dvorištima osnovnih škola, štali... Stari Omanci, pak, pokazuju popriličnu toleranciju i kulturno se ponašaju po svakom merilu.

Oman uvozi mnogo radne snage. Zato što Omance mrzi ili im je ispod časti da obavljaju mnoge poslove. Jeftina radna snaga dolazi u stotinama hiljada iz Indije i Pakistana. Oni malo skuplji, a mnogo bolji radnici pristižu iz Nepala i sa Filipina. I, na kraju, ex-pati sa zapada, nevelik broj stručnjaka koji obezbeđuje da se točkići vrte kako treba... Meni su Indusi posebno zanimljivi. Obzirom da ih ima mnogo, samom masom su stekli zavidan stepen organizovanosti, pa se već govori uveliko o "Indijskoj Mafiji". Da li je tako ili nije, tek, Indusi se polako postavljaju na mesta bliska protoku informacija i mesta gde se kontrolišu finansije. Unutar zajednice su zadržali striktno kastinski sistem. Bistriji Omanci sa kojima sam imao priliku da razgovaram ovo uviđaju i nelagodno im je. Priča već viđena na prostorima mnogo bližim mom srcu- u prvo vreme dobrodošli, uljezi polako preuzimaju kontrolu, množe se i... ne želim da budem ksenofobičan.

Da se vratim na Omance. Još uvek pod uticajem tradicije i strogih kanona koje nameće Islam, žene se mladi, radosno se kao klinci prepuštaju fabrikovanju dece, pa se oko 30-te, pomalo zasite sve te fertutme sa familijom, i počinju da se sklanjaju iz kuće. Druže se. Kampuju. Zuje. Ili se ožene po drugi put, ovog puta sa nekom koju poznaju i koja im se sviđa. Sam položaj žena mi je, moram priznati, nejasan. Većinom su pokrivene od glave do pete, ali ponekad stičem utisak da im se baš tako sviđa. U komunikaciji iznenađuju otvorenošću i pristojnošću. I...to je sve!

Obzirom da sam dokazani nestručnjak za pitanja žena i da mi iste konstantno donose glavobolju i emotivne krahove, nisam se udubljivao u problematiku, izuzev čisto vizuelno. Mada ne poričem interesovanje.

Familija je visoko vrednovana, bar zvanično i deklarativno, a i u stvarnom životu često možeš da vidiš porodicu kako predveče sedi na plaži ili odlazi na večeru, koristeći, po pravilu, poseban deo restorana. Izlazak na plažu ili u planinu- ili bukvalno bilo gde, kao i međusobno druženje, naročito u večernjim časovima, ima razmere pošasti. Ponekad su mesta po našim merilima ekstremno stupidna- ukraj puta ili u nekoj kamenitoj dolini, na raskrsnici, svugde možes da vidiš kako je razastrta hasura ili kamp-stolice i veselo društvo kako teferiči... Omanci vole i fudbal i pikaju ga strasno kojekude, po plaži ili na ulici, po stadionima jednako vatreno kao i na parkiralištima hotela. Uopšteno, život se ovde odvija pretežno uveče do kasno, a ujutro se spava do skoro podne. Ovaj luksuz se odnosi na Omance, mi ostali radimo kao drakstor... Ne baš preterano vredni kada je sirovi rad u pitanju, uvek su otvoreni za razne kombinacije u vezi sa "biznisom", pa su me, tako, par puta saletali da uvoze meso iz Srbije. Smejurija! Ipak, ono što ih bitno razlikuje od ostale Arapske braće je ljubaznost i predusretljivost, kao i poštenje.

U prošlim kao i u narednim delovima putopisa, dotakao sam se, i dotaći ću se još okruženja i ljudi ove prelepe zemlje.

Vesni...Blue Vet

Nenad Nećakov