Očima po Globusu - Oman

Ras Gingri

Kada idem u istraživanja, nekako mi je najbolje da idem sam, kada već nema one posebne sa kojom želim da podelim moja lutanja i otkrivanja novog. Mnogo sam efikasniji, i ne moram da se izvinjavam što svako malo zastanem da nešto novo vidim ili uradim koji snimak. O razvlačenjima pred polazak i sačekivanjima delova karavana, ili pak jurcanja za istim- da i ne govorimo.

Uvek kada odem do Mirbata, a tamo sam praktično svakog petka kada ne iskrsne neka luđa kombinacija, pažnju mi privlači planina Gingri, usamljena u daljini i nepovezana sa gorjem koje se kao zid nadnosi nad obalu u blizini Sade. Od Mirbata pa prema Muskatu obalom nema više ravnice. Stenovita pobrđa u pojasu širokom par kilometara ograničena sa jedne strane okeanom, a sa druge planinama. Pokadšto, pobrđa su samo prekinuta uskim dolinama koje služe silnoj vodi da se zagrli sa morem kada u sezoni Kharif-a bujice siđu sa planina. Omanci ove doline zovu Wadi, a počesto se u njima zadržava stajaća voda i u sušnim sezonama. Napajana misterioznim tajnim podzemnim tokovima koji nikad ne presušuju zato što ih čuvaju "Džini", duhovi iz drugih dimenzija, toliko poštovani od ovog naroda. Oko 250 kilometara na istok obalom, gorja se prekidaju, da bi ustupila mesto planinama koje oštro direktno uranjaju u okean. Tu, u rejonu Hasika, je i kraj puta kojim možes uz obalu da ides od Salale prema Muskatu.

Ali da se vratim na planinu Gingri ili Ras Gingri, kako je ovde zovu. Ras u prevodu znači "Glava", zbog neobičnog izgleda vrha planine. Sasvim blizu okeana, spaja se sa njim u zalivu teško pristupačnom i terencima lokalnih ribara. Naravno da sam morao da pokušam da dođem tamo... Pošao sam od Mirbata, makadamskim putem koji vodi uz obalu, vijugajući ponekad neprijatno, da bi povezao praktično svaku uvalu, kojih u toj oblasti ima "šurnajs", što bi rekle Lale. Omanska konstruktorska ekipa koja je gradila ovu džadu jednostavno je pratila tragove točkova Lend Kruzera i malo zaravnila čitavu stvar. Kao protivteža truckavosti, doživljaj vožnje ovim bespućem je neverovatan. Ispitivanje svakog puteljka koji se odvaja desno, prema obali, oduzima mi poprilično vremena, ali ne mogu da odolim. Odvajanja vode u uvale koje ribarima služe kao skroviti kutak za postavljanje bivka i sigurna luka za čamce, ili stočarima, koji tu drže kamile ili mikro-krave o kojima je već bilo reči. Za one koji se, na moju toplu preporuku, odluče na ovakav vid avanture, obavezna je upotreba 4x4 pogona, a na mnogim delovima, i redukcija. Put o kome govorim je duži, i primeren je punom doživljaju istraživanja. Oko 140 km po bespuću, po fantastičnim predelima da bi, obilazeći planinu s leđa, najzad stigao do zaliva.

Koji predstavlja ekskluzivnu nagradu! Usred zaliva, prizor kao iz mašte- usidrena tri broda drevnog, gusarskog izgleda. Kapetan Džek Sperou na usluzi, madam!

Zaklonjen od vetrova sa planina, a rtovima sa obe strane zaštićen od besa okeana, pri tom još i nepristupačan za prilaz sa kopna, zaliv je pravo gusarsko sklonište. Deo obale neposredno ispod planine je moguće posetiti samo peške ili čamcem, a iz daljine mi se čini da je vredno truda. Peščana plaža, prostrana, sa planinom krajnje neobičnog izgleda, sastavljenom od slojeva kompaktnog kamena i krede, sa vrhom koji podseća na glavu Iznoguda gledanu iz profila. Ma, ludilo, rođače!

Nemam vremena da pešačim do udaljene peščane plaže, pa za prvi put rešavam da se bućnem i malo ronim. Žal na kome "postavljam zastavu" sastavljen je ne od peska,već od velike količine ljuštura školjki i korala. Ovde dolaze samo lokalni ribari, čiji bivci sklepani od otpada koje nanosi more sablasno izgledaju, čak i usred dana. Plićak je pun morske trave i probijam se roneći do otvorenije vode.

I...nalećem na "čauru". Ako se neko seća filma "Cocoon" sa Sivenom Gutenbergom 80-ih- to je to! Radi se, ustvari, o koralu potpuno jajastog oblika, oko dva metra u prečniku, na dubini od par metara. Površina mu je hrapava i izbrazdana kao kora velikog mozga.  Nikad ne videh nešto ovako, pa istražujem dugo. Koralne bašte i mnoštvo riba. Kidam se što nemam aparat koji može da snima pod vodom. Taj, prvi put u zalivu Gingri, tvrdo rešavam da ga kupim, i da se vratim.

Prilika mi se ukazuje dvatri meseca kasnije. Potpuno opremljen, ovog puta ne gubim vreme na off-road avanturu, već kraćim putem sa asfalta na putu Mirbat-Sada, idem prema zalivu. Ipak, ima 40 kilometara kroz wadi-je i gudure, ponekad mileći, ponekad strmoglavo. Na odredištu, malo razočaranje- vetar duva sa okeana, praveći talase, tako da je voda pomalo zamućena. To me ne obeshrabruje, pa ronim na četiri različite tačke, pokrivajući oko kilometar obale. Ronjenje je prijatno, ako izuzmemo povremeno punu disaljku od talasa. Voda je ovde topla preko cele godine, a u vreme marta počinju polako vrućine, pa u vodi možeš da ostaneš bukvalno ceo dan. Nije da nisam u iskušenju da to i učinim. Pod površinom, u plavom svetu, ceo univerzum se otvara predamnom. Slikam kao sumanut, a moj digitalac kukumavči kad god se spustim ispod 8 metara- nije konstruisan za dubine veće od 10 metara. Znam da većina snimaka neće lepo da ispadne zbog nemirnog mora i mutnjikave zelenkaste vode, ali sam uporan, i nagrađen, naravno. Prizor morske kornjače na par metara pod površinom kako pase na podvodnom pašnjaku, je opčinjavajući. Raža, Stingray, iz grupe onih koje ne borave na dnu, elegantno klizi na oko metar iznad stenovitog dna. Opet moji poznanici "cocoon- korali", kao i pravi podvodni park drugih različitih korala, sa sve ribama kojima su prirodni habitat. Hobotnica iliti oktopod je uvek zanimljiva životinjka, ali sada uspevam da snimim kako u dve sekunde menja četiri dekorativne maskirne boje, do "iznervirane bordo", kada je ukapirala da sam je provalio. Oblak mastila i mlazno bekstvo u plavetnilo dole... Jastog, najveći koga sam video, uključujući i one po bazenima supermarketa u Irskoj, mirno pozira bezbedan pod stenom.

Fotke koje u pauzi pokazujem lokalnim ribarima, dovode do histerične pažnje. Pokušavaju na "monkey english" da me ispitaju gde sam slikao tu ribu, gde je ovo jato, kako sam uspeo da vidim kornjaču a oni su, eto, tu danima a od takve ribe ni traga. Očigledno da se kreću po pogrešnoj strani površine mora. Umirem od smeha. Za ribarenje koriste samo koture sa najlonom koji mogu da zabace do 30-40 metera, a riba koju sam ja video u jatima, nalazi se na oko 200 metara. Fale im štapovi, ali Omanci ih ne vole.

Ali zato vole utoke, pa mi ih pokazuju pažljivo prateći sta ću da uradim. Obzirom da se pomalo razumem u ručno oružje (oficirsko dete...), izazivam fascinaciju kada rasklopim Juznoafričku kopiju Berete 92. Pa ja sam iz Srbije momci, tamo su gvožđa deo folklora, što rek'o Bajaga...

Zaranjam  poslednji put u predvečerje, u nemirnu vodu već poprilično smanjene vidljivosti, baš na vreme za susret sa murinom opake veličine. Ovde sam ih viđao puno, zanimljive su i uopšte se ne plaše, agresivno pokazujući oštre zube kada ih uznemiriš negde pod stenom. Kada dostignu određenu veličinu, boja im se menja od prljavožute, preko braon do crne sa gustim krupnim žutim pegama. Ova, po mome, ima oko dva i po metra. Baterija na aparatu je iznervirana arčenjem i napušta me. Ali ja ne napuštam ronjenje, još malo lebdenja među koralima, još koji pogled na ribe ludih oblika i boja...

Izlazim napolje da žvaknem nešto i ponovo se divim planini nad sobom. I opet nemam vremena da ispitam peške ceo zaliv, sa sve peščanom plažom. Čudo koliko sam zainteresovan za stvari koje su nedostupne i nedovoljno istražene. Ali dečački poriv da budeš negde prvi, u ovoj zemlji nije lako ostvariti- Omanci su ludi za zujanjem po prirodi. Kampovanje je stvar časti. Pecanje takođe. I, pri susretu u divljini, puni su priča, o divljači, o ovoj uvali ili onom grebenu. Treba da si totalno nesposoban pa da zalutaš, bar u oblastima gde ima žive duše. Ali i Omanci zaziru od pojedinih delova sopstvene zemlje. O tome drugi put.

Sunce se lagano klanja zapadu, a ja se teško rastajem od zaliva, usput namerno zalutavši u dva wadi-ja, samo da bih još jednom uslikao crvene stene koje seku vertikalno , pod ludim uglovima, kilometre sive i braon sabraće.

Ceci  R... Blue Vet