Šveđani ne mogu baš da se pohvale nekom naročito razvijenom produkcijom horor žanra, niti u sferi kniževne fikcije, a kamoli na velikom platnu. Berjman je najdalje otišao u ovome, sa svojim filmom „Vreme vuka", međutim u pitanju je pre psihotičnost glavnog junaka, umetnika koga igra maestralni Maks von Sidou.

Godine su prolazile, a ništa se po tom pitanju nije menjalo. Sve dok se u jesen 2004, nije pojavio debi roman Jona Ajvide Linkvista „ Pusti pravog da uđe". Sam pisac je skrenuo na ovo nepostojanje žanra u Skandinaviji i kako je sam rekao, „morao sam da uradim nešto po tom pitanju. Mračni hodnici, ambisi i strah su svojstveni svima, ali takva vrsta fokusuiranosti je najviše zastupljena u Americi i Engleskoj no ovde, mislim da stvari trebaju da se menjaju i menjaće se."

Uzevši za inspiraciju osnovnu ideju, da vampir dolazi kod žrtve samo ako ga puste i naslov stare Morisijeve pesme" Pusti onog pravog da se ušunja", autor je dobio inicijalnu ideju. Odstranjujući potoke krvi i akciju američkog romana, ova mala knjiga se bavi usamljenošću, nepravdom i neumitnom sudbinom. Smeštenu u milje sumornog predgrađa Stokholma, Blakeberj, gde je i pisac odrasatao, pratimo priču o dečaku Oskaru koga maltretiraju u školi i koji žudi za poravnjanjem. Slučajno u toku noći sreće Eli, dvanestogodišnju devojčicu sa kojom polako postaje najbolji prijatelj. Noćne posete isključivo.

Deca vampiri ili kao negativci, popularisana su još u hororima sedamdesetih (Egzorcista, Omen itd.), pa to i ne predstavlja neko otkrovenje, medjutim ugao iz kog se ova više nego izlizana tema posmatra je dosta intresantno uradjena. San o zaštitniku koji će iznenada doći i promeniti sve je univerzalan, sem činjenice da nikad ne možemo biti sigurni da je spasilac sa ovoga sveta. Pisac na dosta strpljiv način pokušava da dokuči gde je početak, a gde kraj  mržnja-ljubav-odnosa , sa dosta šarma, koji neopisivo podseća na hipernaturalizam kultnog stvaraoca i kritičara zemlje blagostanja, Junasa Gardela.

Ovaj roman je nakon nekoliko godina provedenih u vrhu toplista, premešten na celuloidnu traku par godina kasnije. Režiser Tomas Alfredson nam prikazuje svoju verziju priče naslikanu najdostojanstvenijim bojama , nalik na rane filmove Jana Truela. Priča se polako odmotava da bi vremenom dostigla izuzetno izvedeno stanje katarze, što je i navelo žiri ovogodišnjeg Tribeka festivala da mu daju nagradu za najbolji novi film, istu nagradu je odneo i kući na najvećem filmskom festivalu u Skandinaviji, dok se premijera u Stokholmu očekuje tek na jesen. Tokom filmskog festivala festivala, koji se održao u junu u Novom Sadu, naša publika je takodje imala prilike da ga pogleda.

Nadajmo se da će ga neki od distrubutera otkupiti, pa da može i publika u Beogradu i šire da ga pogleda. Na noćnoj projekciji, naravno.

Bratislav Jelesijević