To nedeljno jutro nikad neće zaboraviti.

 Probudilo je snažno kucanje na vratima. Bila je podosta umorna i mamurna. Celo subotnje veče je provela na nogama, kući se vratila u gluvo doba noći.

 Bio je to Trevis MekLajam. Bacila je pogled na sat. Pet i petnaest. Cik zore. Trevis je nikad nije budio tako rano.

Pogledao ih je sa tugom u očima. Nikada nije videla takvav pogled. Pogled zelenih očiju prepun patnje, izgubljenih snova, srušenih nadanja, propale mladosti...

Začulo se zvono na vratima. Mirjana lenjo ustane iz fotelje i krene da otvori. Bila je to njena majka. Hladan poljubac u obraz i dvoumljenje: hoćemo li tri puta? Zbunjenost visi u vazduhu još na ulazu u kuću.

Šutio je već danima. Ljudi iz njegove okoline - ukućani, saradnici na poslu i rijetki prijatelji, polako su se navikavali na njegove šture odgovore i škrte riječi, na njegovo potvrdno ili odrečno klimanje glavom, ili lagani naklon u hodniku, koji je pretstavljao pozdrav. Prvih nedjelja bilo im je čudno njegovo ponašanje, ali kad bi ga upitali: - Zašto?

Nervozno zgnječi „Kapetana" u pepeljari. Ustane od kompa, i pređe za klavir.

Za sve to vreme, ne obraća mi se, baci na mene samo kratki pogled, onakvog istog osmeha.