Ono što sam dobro naučila , verovatno praksom novinarskih situacija , jeste " Glavu gore, tvrdoglavo napred i što je više moguće, bez koraka unazad". Naravno često je jako teško uvek biti korak ispred situacije, pa sam ovoga puta odabrala " oprezno i umereno, s ‘malim pauzama odmoranja".

Danas sam odabrala Veneciju da posetim, kako bih malo odmorila od puta iz Srbije.

Hodala sam već previše dugo jednom od glavnih uličica koja vodi do centralnog trga Venecije, gde se nalazi čuvena katedrala Sant Marko, koju sam do tada imala prilike da vidim samo u knjigama istorije umetnosti. Hodala sam sasvim polako, jer je nemoguće žuriti između rasejanih turista, uličnih prodavaca venecijanskih rukotvorina, gradskih svirača i boema, umetnika ulice. Povremeno su me zaustavljali pogledi i dozivke porodičnih zanatlija sladoleda i marcipanskih kolaca, pizza majstora, kao i neodoljivi miris jutarnjeg "brioša" ( kod nas, možda bi moglo da se kaže -kroasan). Inače brioš, prazan, sa marmeladom, čokoladom ili možda jabukom, uz kapućino je sasvim dobar tradicionalni doručak za raspoloženje italijana. Ja sam ovog jutra odbrala ipak samo jabuku, sa navikom iz Srbije , iako netipično za naše uslove naviknute na buđenje uz doručak nešto sličan engleskom. Razmišljala sam još i o sladoledu od jogurta, nakon ove jabuke. Pogledom sam tražila neku od sladoleddžinica , a uz put sam primetila da gubim oznaku za pravac Sant Marko, pa sam u glavi počela sa preslišavanjem italijanskih reči koje sam tada veoma siromašno poznavala, kako bih pitala nekog od meštana za pomoc....

Nisam posedovala to ograničenje , da ne pitam jer bi mi se možda nasmejali što ne govorim, ili možda smešno zvučim. Toga sam se odmah oslobodila, a i upisala sam već prethodno kurs jezika za strance na kojem sam vec učila "sadašnje vreme".

Neki čovek , prosede kose i blagog hoda, pušio je lulu. Obratila sam mu se sa "Izvinite, gde je put, ili koji je put". Pričao je nerazumljivim jezikom ( dijalekt Veneto) donekle sličan italijanskom jeziku. Razumela sam pokrete njegovih ruku, pa sam krenula u pravcu njegovog kažiprsta. Ponovo sam ugledala na jednoj od fasada tipičnih venecijaskih kuća, putokaz za trg. Na svakoj drugoj ili trećoj kući bio je po neki putokaz za značajne delove grada. Međutim , u gužvi prolaznika tj. uglavnom svakodnevnih turista, realno je da izgubite vaš pravac . Znala sam isto tako da sam mogla da uzmem autobus , koji je u Veneciji u stvari mali brodić, i sa njim bih stigla brže i tačno na određeno mesto. Bila je tu i gondola, a veseli gondolijer vas uvek odveze gde vi želite, a onda je još veseliji kada mu platite za divnu uslugu najmanje 50 evra. Bio je tu i taksi, nešto nalik malom gliseru. Ali jednostavno, sa rukama u polupraznim džepovima, ja sam ipak polako hodala , posmatrajući razdragane i nezasite turiste, vesele meštane i turističke vodiče, pomešane jezike, miris mora i jedan grad.

Prošlo je vec nedelju dana od mog dolaska ovde. Sećam se da su ti prvi dani bili neverovatni, a sećanja na grad iz kog sam otišla, nije ih bilo. Nije bilo ni sećanja na osobe od kojih sam otišla.

Tada sam samo osećala korak napred u sebi, možda zvuči sebično, ali zaista sam osetila svoj hod ispred svih!!!

Tatjana Đorđević