Očima po Globusu - Oman

Salala i Kharif

"...A na šta liči ta Salala?"- pitao sam Boba kada sam trebao prvi put da dođem. Odgovorio je okruglo pa na ćoše, samo pojačavajući moju znatiželju. Internet nije pomogao mnogo. Kasnije, mnogo kasnije sam bio zahvalan što nisam nabiflan informacijama, nego još uvek otkrivam sam...

Pri prvoj poseti, dok smo se tek dogovarali oko uslova mog stalnog boravka ovde, firma mi je platila smeštaj u "Crown Plazza" hotelu, na samoj obali, u istočnom delu Salale zvanom Dahariz. Otrovno luksuzan za naše pojmove, hotel u to doba beše prazan, tako da je osoblje obletalo oko mene kao narko-diler oko obdaništa. Iz hotela na farmu, pa natrag posle posla, malo sam vremena imao da nešto pošteno vidim. A ono što sam video na putu do farme, samo što me nije rasplakalo. U figurativnom smislu.

Dahariz je predgrađe pored okeana, i nije reprezent Salale, ali ima sličnosti, i nije loše da sam ponešto saznao gledajući po lokalu. A slika izgleda otprilike ovako: nezrela arhitektura, fasade načete vlagom sa okeana, o nekom urbanizmu nema reči, infrastruktura relativno dobra, ali među kućama nema parkinga, nema ništa osim prašnjavih prolaza i kuća ograđenih famoznim muslimanskim ogradama. Podosta propalih zgrada. A nedavno izgrađenih. Ma tuga... Kasnije, kada sam dobio kola došavši za stalno, obilazio sam danima Salalu, ispravljajući ovaj prvi utisak.

Dakle, Salala ima oblik pravougaonika čija je duža strana postavljena paralelno sa okeanom. Kada se gleda iz vazduha, po sredini je uzduž presečena zelenim pojasom koji se sastoji od farmi- voćnjaka, na kojima se gaji banana, kokos, papaja i ostale egzotične biljčice.

Kroz ovaj pojas vodi prelepa ulica koju sam nazvao "Scenic Road", jerbo sa obe strane niže palme i banane, povremeno sa malenim tezgama lokalnih uzgajivača koji na licu mesta prodaju svoj rod. Trotoara nema. Pakistanci bicikle voze levom stranom puta, izazivajući u meni konstantnu paniku, zato što obično verglaju i kucaju poruke na mobu u isto vreme.

Postoji neka vrsta centra grada, ali to nije nalik na naše pojmove o centru- više je kao par ulica sa gomilom radnji. Uopšte, u urbanističkom smislu, Salala je nalik mnogim orijentalnim gradovima. Ovakav kulturni i vizuelni mini- šok je malo lakše prevazići ako imaš u vidu da su Arapima bukvalno sve vrednosti bitno drugačije raspoređene i po azimutu i po elevaciji u odnosu na tzv. Zapadni svet.

Naviknut na gradove i naselja oko Mediterana i po Evropi, u prvo vreme mi je bilo skroz nelogično. Delovi Salale su urbano zreli, naročito oko vladinih zgrada, pa u celini grad ostavlja organizovan utisak. Zavisi sa koje strane mu priđeš.

Ime Salale se počesto na prostorima Srednjeg Istoka vezuje za Kharif, meteorološku pojavu koja je karakteristična samo za Dofar i to samo za priobalni deo. Naime, kada na celom Arabijskom poluostrvu i okolini uveliko traju sumanute vrućine, oko polovine Juna meseca, jedan krak monsuna koji je puno jači u Indiji, zahvata pojas oko Salale. Do dubine od oko 50 kilometara u kopno i oko 200 kilometara duž obale. Venac planina Džabal zaustavlja ovaj dah monsuna i lokalizuje ga na primorje oko Salale i...eto Kharif-a.

Tada kompletna priroda prosto poblesavi od života i vode. More je u to vreme besno, i grmi kao rat. Zvuk koji se ne da opisati. Kupanje ne dolazi u obzir zbog lokalnih struja koje su u stanju satima da te drže daleko od obale. Vlažnost vazduha je veoma visoka, a temperature su oko 30-35 stepeni. Zato ovde u vreme Karifa dolazi gomila Arapa iz Emirata, Saudi Arabije, Kuvajta...Kao što mi na godišnji idemo tamo gde je sunce, tako Arapi obožavaju ovo sivilo. Vozikaju se okolo po brdima i uživaju u povremenoj kiši koja ne pada, više rominja. Cene rentiranja nekretnina polude od skakanja. U to vreme je i Festival, koji je ustvari, niz nekih kulturnih dešavanja, opet na Arapski način, malo u skladu sa našim poimanjima.

Brda oko Salale su tada maglovita i često okupana kišom, ne možeš ih videti. Sve doline- wadi, napune se plahim rekama sa Džabala. Same planine su prepune života, potoka, jezera i vodopada, kao i svega što možeš da zamisliš od hidrološkog, biljnog i životinjskog sveta. Kao da si u Irskoj na leto. Plus za oko 20 stepeni...

Tada je i sezona ženidbe, pa često mogu da se vide svadbe sa starinama okićenim handžarima i puškama, kako igraju po ulici u velikim grupama. Žene i muškarci su striktno odvojeni u svadbovanju.

Sve u svemu, Karif je- Party Time. Na more se ne ide, stoka se sama napasa velikim količinama taze hrane, parice kaplju i od izdavanja gajbi...ma, Dolce Vita! Ipak, na turizam se još ne daje dovoljno, ali i to se polako menja, nekome na radost, nekome opet, na žalost. Lično volim da se onaj integralni duh nekog područja što duže očuva- turizam obično iskvari ljude, pa počnu da jure pare, zapostavljajući sopstvene vrednosti. Kao Dalmatinci ili Crnogorci.

Karif traje do početka septembra, a onda ga polako zamenjuje vedro vreme i mirno more. Uslovno rečeno, jer je okean uvek pomalo "jak", tj. uvek ima talasa. Turistička sezona počinje otprilike u ovo vreme. Govorim o sezoni za Evropljane, većinom Šveđane, koji za prihvatljive pare, oko 800 eura, imaju let u dva pravca i nedeljicu dana uživanja u hotelu Crown Plazza ili Hilton. Ovo je čak i za nas prihvatljivo. Međutim, naših nema... Ovo verovatno zbog nedovoljne zainteresovanosti tur-operatera, ili teškoća sa vizama. Ponovo stara priča o zatvoru u koji smo se sami stavili (dureći se na ceo svet usput), pa za dolazak ovde treba unapred da izvadiš vizu. A i Omanska vlada bi mogla da uvede Turski sitem prema nama- platiš vizu na aerodromu...

Bilo kako mu drago, Salala je postavljena na peščanu plažu koja se prostire nekih 70- ak kilometara, i na jednom kraju ima Rajsut sa lukom, a na drugom Taku, gde počinju polako klifovi. Zaliv se nastavlja i dalje, sve do Mirbata. Ali plaža je prelepa. Pravi potencijal za turizam. Posećena, a ipak pusta. Omanci vole da se druže sa morem, ali predveče, ili preko vikenda. Za moj pojam, mogli bi malo manje đubreta da ostavljaju za sobom, ali tu su Indusi koji povremeno čiste. Dolazim na pesak u blizini moje farme svaki dan, u pauzi za ručak i posle popodnevnog rada. I uvek sam sam, nigde nikog na bar kilometar.

Malo pre pomenuta luka je velika, i u početku mi nije bilo jasno sta će uopšte ovde, Salala pomalo izgleda kao slepo crevo kada gledaš kartu. Demanti je stigao ubrzo, kada su mi objasnili da je u pitanju pretovarna luka za kontejnere. Veliki , veoma veliki brodovi dolaze ovde sa dalekih destinacija, pa se roba u kontejnerima pretovara na manje brodove koji dalje dostavljaju robu za ceo region. Poprilično inteligentno, i luka je jedan od najprofitabilnijih faktora u Dofaru. Mada sumnjam da kajmak kupe Omanci, pre mi liči na maslo neke multinacionalne kompanije...

Postoji ipak nešto što bode oči posmatraču, nešto oko odnosa Dofara i Salale na jednoj strani, i Muskata i ostatka Omana na drugoj. Valjda zato što su dežurne bundžije, pa stalno kod ostatka Omana bude utisak da će da se odvoje. Zato Muskat, prećutno, ne dozvoljava Dofaru da se razvije na pravi način. Ovo mi je postalo jasno kada sam bolje pogledao na šta liči ostatak Omana, naročito Muskat i okolina. Ovome treba da dodamo i običajne začkoljice tipa da glava plemena u Dofaru odlučuje o pravcu dejstvovanja, dok ga ostatak plemena slepo sluša. Takođe, pojava je da se predstavnici Dofara obično brzo napune para i igara u Muskatu i posledično utišaju, zaboravljajući zašto su, dovraga tu.... Ma , i to sam već video. Život u Srbiji ti daje mogućnost širokog uvida u igre koje se dešavaju oko vlasti, birokratije, alavih lokalnih političara, korupcije... A naročito, zaboravljanja ko si zapravo i kome si odgovoran zato što si tu gde si, pa za kesu ribe prodaš obraz.

Ipak, ne sumljam da za Dofar i Salalu postoji dobra budućnost. Ljudi ovde nisu glupi, i ono što drugi smatraju primitivnošću, ja smatram prednošću. Nisu se odvojili od prirode, znaju da prežive, i pare ih kvare sporije nego ostatak Arapskog sveta. I, posledično, manje su licemerni. A o potencijalima okeana i prelepe prirode da i ne govorim.

Đađi...Blue Vet

Nenad Nećakov