O 38. Majskoj izložbi ULUPUDSa,

koja se može videti do 8. juna u

Muzeju istorije Jugoslavije

Poštovani posetioci i članovi Mreže,

Nadam se da vam neće odviše smetati, ako vas o velikoj, tradicionalnoj majskoj smotri Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajna izvestim iz jednog sasvim ličnog ugla. Bez tračarenja, jer to i inače nije moj običaj. Možda ćete naći samo neki podatak više, namenjen onima koji prvi put čuju o ovom događaju, te se prelome u odluci, pa i posete izložbu. Kako god da je neko bude «video», bilo da je stručnjak ili zainteresovani laik, znači, kao pozitivan ili negativan ishod umetničkih aktivnosti, uvek treba pomisliti da ona predstavlja jedan mogući presek kroz dvogodišnji stvaralački doprinos članova ovog udruženja i odbir radova preko 200 umetnika, što nikako nije malo, niti beznačajno. Uostalom, to je ono što jeste stanje, ili neki prosek u stvarima primenjenih umetnosti.

A kao u onoj Čika-Jovinoj pesmici, «vašar je bio a na vašaru» ima svega, osim jarca pečenog: ima lepote, traženja drugačijeg i srčanosti mladih, dosetljivosti i humora, ima izraženih stavova i reagovanja na prilike i neprilike, ima dobre izrade, ali i doze aljkavosti u stilu «dati-nešto-reda-i-prisustva-radi», tvrdoglavog istrajavanja u osrednjem i već viđenom, ima male snage, ali i domašivanja sjajnih rezultata. Naravoučenije: sve ima svoju klijentelu i svoje navijače. Ono što bih istakla kao bitan lični stav, jeste da nije najvažnija originalnost po svaku cenu (nje skoro da nema u likovnom oblikovanju - ima samo novih materijala i slobode u načinu njihove upotrebe!), već vidljivo osvojena pismenost u načinu razmišljanja i osmišljavanja. I po mogućstvu, pomeranje sa mesta, znači lični pomak. Kao i to da izuzeci od osrednjosti ne potvrđuju pravilo, već činjenicu da i mi konja za trku imamo.

Veliko uzbuđenje svake godine prati pripreme za Majsku izložbu ULUPUDSa. Ovo staleško udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajna i vernih pratilaca svih njihovih nastupa, istoričara umetnosti i likovnih kritičara, inače čine devet sekcija, sa preko 1100 članova. Pomenimo kuriozitet ovogodišnje izložbe: prvi put su sva njihova/naša imena odštampana na ogromnom posteru i izložena na jednom od zidova izložbenog prostora. Mnogi su ljudi viđeni kako čitaju imena. To je i bila svrha, da se zna koji smo.

I ove godine organizaciju i realizaciju izložbe, izbor radova za izlaganje i njihov izbor za tradicionalne nagrade, obavljao je poveliki tim. Kustos 38. izložbe, osoba odgovorna za postavku pre svega, bila je predsednica Sekcije za istoriju umetnosti i likovnu kritiku, mr. Dijana Milašinović Marić. Ta se odgovornost prostirala na proširenom planu, kako to već kod nas biva i zahteva se kao sasvim normalno, od pomeranja postamenata i lepljenja legendi kraj radova, do estetskog i funkcionalnog usaglašavanja izložbenog materijala, koordiniranja rada raznih žirija (čitaj, biti na usluzi, ako neko traži neki podatak o izlagaču, ili čašu vode, malo kafe i sl.) i konferanse pri otvaranju. U to sam se lično uverila, verujte na reč.

Pored selekcione komisije koja je uvrstila radove pomenutih (preko) 200 stvaralaca, postojala su još tri različita žirija, za dodeljivanje raznih kategorija nagrada: žiri Udruženja koji dodeljuje Veliku nagradu (Grand Prix) ULUPUDSa, sa diplomom i novčanim iznosom i pet jednakoznačnih plaketa pohvalnog karaktera; zatim, žiri za nagradu «Aleksandar Šaletić», koja se dodeljuje za najbolje arhitektonsko ostvarenje, bilo za građevinu, enterijer ili rešenje parkovskih prostora; žiri Muzeja primenjenih umetnosti dodeljuje svoju nagradu. Sva ova priznanja su uručena na otvaranju izložbe, 11. maja. Nabrojimo laureate:

Veliku nagradu 38. Majske izložbe dobila je grafički dizajner Isidora Nikolić, za opremu bibliofilskog izdanja knjige «Nevidljivi gradovi» Itala Kalvina - možda smo se za veliku nagradu mogli više potruditi, ali kao uteha za kajanje stoji da nije baš ni prelivalo u velikim rezultatima;

pet plaketa je pripalo: arh. ing. Branislavu Mitroviću , za crkvu Rođenja Presvete Bogorodice u selu Štipina kod Knjaževca; Igoru Sabadošu , keramičaru, za «Set Six» od brušenog porcelana; mr. Milici Bajić , scenografkinji, za predstavu «Emigranti»; Maji Gecić , dizajnerki tekstila, za tkanu instalaciju «Bride» (u prevodu: «Nevesta», engleski naziv nije slučajan, umetnica živi u Engleskoj); i, likovnom umetniku fotografije Dragoslavu Mirkoviću , za foto triptih «Suncokreti». Svakom se konju može pogledati u zube, ali ono što stoji, jeste da je plaketa ipak malo, barem u odnosu na broj sekcija (devet, podsetimo), jer poneki veoma dobar predstavnik uvek ostane kratkih rukava, a nije ni lako usaglasiti 6 ukusa i mišljenja, koliko je članova brojao žiri ULUPUDSa, gde se našla i vaša izveštačica. Međutim, sve je bilo saglasno i civilizovano, bez svađe i prepirke. Razmenjivani su samo stručni argumenti. Vratimo se nagradama:

Otkupnu nagradu Muzeja primenjenih umetnost i višestruko je zaslužio Nikola Knežević , industrijski dizajner, svojim sjajnim rešenjem, koje je i izvedeno, za akt tašnu od karbonskih vlakana;

tradicionalnu nagradu iz fonda Aleksandar Šaletić osvojio je arhitekta i dizajner enterijera Zoran Bulajić, sa pitkim rešenjem enterijera poslovnice Eunet u Beogradu .

Uobičajeno je da dobitnik Velike nagrade, u posebnom prostoru ima svoje samostalno predstavljanje. Ove godine je to Nebojša Babić , likovni umetnik fotografije, koji je prošle godine osvojio Grand Prix. Vrlo bih se založila da vidite ovu osmišljenu, duhovitu i veoma saobraznu vremenu u likovnim razmišljanjima, izložbu. Potpunije, i verbalno predstavljanje ovog laureata upriličeno je za četvrtak, 18. maja, u nizu pratećih zbivanja, koji doprinose dinamici same smotre.

Napomenimo još da je Majska izložba ptica selica, jer samo Udruženje ne raspolaže odgovarajućim prostorom za tako obimne smotre. Ranije se najčešće koristio Umetnički paviljon «Cvijeta Zuzorić», koji je pod jurisdikcijom ULUSa, međutim broj eksponata znatno povećanog broja članova, premaša mogućnosti stare dobre «Cvijete». Zato, Muzej «25. Maj» u Botićevoj već neku godinu pruža svoje gostoprimstvo najvećim i najsvetlijim izložbenim prostorom u gradu. Ipak, u njemu nije lako postaviti tako obimnu izložbu, a da svaki eksponat ima svoj «vazduh», ili da je besprekorno usaglašen sa ostalima. Možda tome doprinosi «sirotinjski sindrom», koji onemogućava nabavku valjanog materijala za spretne paravane ili nešto slično. Preglednost je očito bio najveći problem, kao i mogućnost da se nešto manje ili uopšte ne primeti. Tome «u prilog» vrlo skladno ide loše osvetljenje, zbog čega su neki veoma dobri, a delikatni eksponati bili odgovarajuće oštećeni. Utoliko je potrebno više našeg truda za sagledavanje čitave postavke. Uostalom, naša pažnja i njeno oruđe, oči, sami će se postarati za vlastitu selekciju.

Kako god, maj je, a u maju treba obavezno videti «Majsku»! I nije šala, 38. je to.

Vesna Todorović, likovni kritičar iz Beograda