Put od začetka ideje pa do njene realizacije ume da bude trnovit i dug. Neovisno od toga koliko je plemenita i zdravom razumu bliska, ona ume da pokrene ljude, potom da izgubi snagu i zamre, a nakon izvesnog vremena da poput feniksa uzleti sa novim elanom i svežom energijom. Na Biološkom fakultetu je 25.12.2006. održana tribina pod nenametljivim nazivom "Beogradski zoo vrt". Naizgled još jedna priča o pravima životinja, neukusna tirada pored toliko svakodnevnih briga građana u napaćenoj Srbiji. Međutim, stvar je mnogo dublja i složenija od naivnog shvatanja da je samo reč o divljim zverima i njihovim pravima. Ako je potrebno u jednoj adekvatnoj reči sumirati suštinu tribine onda je to reč otuđenost ili još preciznije ambis otuđenosti u koji smo kao društvo zapali.

Beogradski zoološki vrt je nastao 1936 g. kao legat tekstilnog magnata gosp. Ilića. Kao jedan od najstarijih zoo vrtova u Evropi bio je na ponos gradu Beogradu. Zauzima 6 hektara površine kulturno istorijskog kompleksa Kalimegdanska tvrđava. I bez dubljeg ulaženja u problematiku zoo vrta jasno je uočljiv jedan paradoks. Na istoj lokaciji se nalaze istorijski spomenik čiji je smisao da ostane nepromenjiv, da odoli zubu vremena, da pokaže prošlost okamenjenu, mrtvu, sačuvanu od zaborava i zoo vrt koji za svrhu ima pokazivanje vreve života, raznolikost životnih formi i maštovitost Tvorca. Taj paradoks se već duže vreme razrešava na uštrb zoo vrta tako što zoo vrt mora da se otuđi od svoje suštine i od mesta na kojem je moguće videti lepotu i gracioznost živih bića petvara se u mesto simulacije života. Ima li bolje metafore za sukob rigidne prošlosti i žive budućnosti u Srbiji od položaja zoo vrta u Beogradu?

U proteklih sedamdeset godina Beograd je u mnogome izmenio svoje lice. U neposrednoj blizini Kalemegdanske tvrđave izgrađene su frekventne saobraćajnice i stanbene zgrade. Broj stanovnika zoo vrta se takođe izmenio. Sada već broji 2000 primeraka. Površina zoo vrta i Kalemegdanska tvrđava su ostali neizmenjeni.

Da problem lokalizacije zoo vrta nije samo problem divljih zveri posvedočiće stanovnici zgrada na Dorćolu. Tokom letnjih dana i pri jačem vetru do njih dopiru neprijatni mirisi. Stanovnici obližnjih zgrada su osuđeni na otuđenost od suštine stanovanja. Njihovi domovi nisu mesta na kojem mogu naći mir i odmor od napornog radnog dana.

            Učenici 12. beogradske gimnazije su uz pomoć svoje profesorke biologije Sonje Kovačević (koja je i vodila tribinu) i studenata Biologije imali dovoljno zdravu dozu bezobrazluka da stvari posmatraju svojim očima. Osamnaest video zapisa i stotinak fotografija uz propratni komentar su činili izuzetno ubedljivu argumentaciju. Malo je građana Beograda koji nisu posetili Beogradski zoo vrt. Ali je još manji broj onih koji su stvarno videli u kakvom su napaćenom stanju životinje koje se tamo nalaze. Istrgnute iz svog prirodnog staništa smeštene su na betonsku površinu. Olako se zaboravlja da Tvorac ni ljudsku nogu nije načinio za hod po uzavrelom ili ledeno hladnom asfaltu a kamoli ostalih živih bića. Svedoci tvrde da su videli kamilu kako besomučno trči u krug ostavljajući za sobom krvav trag. Zelene površine koje su prirodno okruženje divljih životinja mogu se videti samo na mestima koja su namenjena za posetioce zoo vrta. Stiče se utisak da se uprava izruguje posetiocima i nudi im upravo ono što je nasušna potreba životinja. Nestručno vođenje ove institucije dovelo je do katastrofalnih posledica. Higijena je na veoma poražavajućem nivou. Nepoznavanje potreba životinja i načina na koji one žive u svom prirodnom ambijentu za posledicu imaju neuobičajeno ponašanje životinja. Životinje su bez osnovnih rekvizita koji stimulišu njihovu mentalnu aktivnost, potrebu za traganjem, kopanjem, skrivanjem, veranjem ili igrom. Umesto bujne vegetacije na zidovima dvorišta u kojem se nalazi nilski konj možemo videti oslikano drveće i travu. Zmije "leškare" u lavoru, a u jednom kavezu umesto bogate zelene trave videćete dva komada zelenog tepiha a kao zamenu za vodenu površinu jedan plavi tepih. Često se mogu videti sparene životinje koje u prirodi žive odvojeno. Slonovi su poznati kao životinje koje žive u krdu, sem mužjaka koji se priključuje samo u vreme parenja. Kod nas su, protivno zdravom razumu, upravo na jednom mestu bili slon i slonica. Nakon što je slon uginuo (usled karcinoma stopala) slonica živi potpuno sama. O temperaturi, vlažnosti, osvetljenju i veličini zatvorenih prostora ne treba trošiti reči. Životinje pokazuju znake izvitoperenog ponašanja. Panter je sebi oglodao rep, lav je sebi odgrizao šape a medved u trenucima kada ne juri divlje po kavezu oblizuje šipke kaveza. Sve u svemu, veoma mučna slika stanja u kojem se nalazi naš zoo vrt i njegovi stanovnici. A on je ogledalo ovoga grada i njegovih građana. Podrazumeva se da se savremeni svetski standardi u rukovođenju i održavanju zoo vrtova ovde ni ne primenjuju. Zapravo bi bilo pravo čudo kada bi ih primenjivali ljudi koji imaju arhaičnu ideju da su samodovoljni i koji i ne pomišljaju o nekoj ozbiljnijoj saradnji sa svetskim udruženjima zoo vrtova. Beograd je svet samo na transparentima na političkim skupovima. A čim se prikupe politički poeni on opet zapada u svoj ruralni san. Da li smo kasaba koja nema potrebu da uredi instituciju koja je nekada bila na ponos grada ili imamo svest, savest i potrebu da istinski budemo i živimo kao deo savremenog sveta pokazaćemo našim odnosom prema zoo vrtu.

Svrha zoo vrta je da se životinje pozajme od prirode da bismo upoznali lepotu i raznolikost životnih formi a ne da se naš ljudski lik transformiše u bestijalno sadističko ispoljavanje moći. Ovako, niti mi upoznajemo njihovu prirodu niti one imaju minimum uslova da iskažu svoju lepotu.

Učesnici tribine su jasno ukazali na urgentnu potrebu da se zoo vrt dislocira na prostore koji su primereniji njegovoj nameni. Pokazali su i otvorenost za saradnju sa svetskim organizacijama koje su râde da pruže i finansijku pomoć u takvim projektima. Dakle, sve je tu. Precizno sagledavanje problema, mogućnosti da se problem reši, da se nabave finansijska sredstva, dobra volja da se ideja nakon trideset godina konačno realizuje.  Jedina prepreka su lokalni moćnici koji ni ne slute da u ovoj zemlji i životinje i ljudi imaju svoje potrebe. Vreme je da ih građani podsete na to.

Zoran Karajlović