U jednom gradu, gde je vreme stalo, živi čovek sa praznim srcem. Oblači se u tugu i hoda kao vetar. Nekada postaje nevidljiv i tako lakše, među ljudima, traži svoju izgubljenu dušu. Već je na pragu starosti i prazninu u srcu sve teže podnosi. Odelo od tuge mu je postalo tesno i ružno. Sve češće je nevidljiv jer se stidi praznine u sebi i pohabanosti svojih osećanja.

Bila je najmanja zvezda na nebu. Zbog svoje sićušnosti lako se spuštala na Zemlju i ponovo uzdizala. Volela je ljude, i kome bi se zagledala u oči poklanjala je nebeski sjaj. A ljudi bi postajali srećni, ne znajući zašto. Na jednom svom putu između Neba i Zemlje, u pustoj ulici predgrađa, videla je čudnog čoveka obasjanog mesečinom.

«Ko si ti? Zašto plačeš?», tiho ga je oslovila i pružila mu toplu, nežnu ruku. Čovek je zadrhtao i pogledao je prelepim očima, očima prestrašene, ranjene srne. «Lep si najtužniji čoveče», šapnula mu je u srce i dotakla usnama, kao lahor, njegove naborane obraze...

Zvala se Iskra. Oblačila je haljine satkane od mesečevog sjaja. U očima je imala iskrice sa svake zvezde i mirisala je na jutro i bele ljiljane.

Čovek sa praznim srcem, osetivši noćni lahor na licu, zagledan u neobičnu zvezdu, poželeo je da se raduje, da voli, da se smeje. I dok ga je Iskra zaneseno gledala, čovek u odelu od tuge, pohlepno joj je ukrao sve iskrice iz očiju, pustio joj ruku i nestao. Čula je samo šum vetra...

Nikada se više nije spuštala na Zemlju. Iz njenih praznih očiju svake letnje noći pada rosa. Jutra mirišu na nju i bele ljiljane.Nevidljivi čovek je iskrice zamenio za dukate - i postao još nesrećniji. Za vreme letnjih noći, luta praznog srca i ne zna da li on to plače ili rosa pada na njegovo lice.

LJUDSKA BILJKA

Volela ga je kao što se voli muzika. Posvećeno. Celim bićem. Prožimao je njena čula čudesnom energijom kojom je zračila. Nije ga viđala, ali je njegov lik uvek bio pred njenim očima.

Bio je svetlost njenih noći. Čekala je san i njihov susret. Vodila ga je sa sobom u svoje tajne odaje duše - i tu je bio samo njen. Treperavi trenuci ljubavi u onostranoj starnosti...

Pokušavala je da ponovo preživi san, prepričavala je sebi svaki trenutak, tumačila značenje i čekala noć za koju se spremala kao za prvi susret.

Usledio je san u kome je nemo gleda. Prilazi mu nežno i pruža mu ruke, a njegov lik nestaje u izmaglici. Susret na mostu. Nebo i reka sivi, spojeni. On - starac asketskog izgleda, je gleda. Prilazi mu i ljubi mu lice. Iz njegovih prelepih očiju potekoše suze.

Ujutro je bila umorna i tužna. «To nije dobro», govorila je sebi, «To nije on. Ne sme...».
Zazvonio je telefon. Njegov hladan glas i surova istina sledili su joj telo... Nije plakala.

Nastavila je da živi kao biljka, ljudska biljka željna svetlosti. Dugo nije smela da zaspi. Plašila se snova i susreta sa njim u mračnim odajama svoje duše.

IZA DUGE

Imao je oči srne i pogled poput dodira somota, setan glas i tajnu u osmehu.

Imala je svetlost u očima i pogled ranjene ptice. Mirisala je na vetar i skrivala vatru u kosi.

Živeli su na istoj obali reke, ali u dva vremena i na različitoj strani duge.

Verovao je da će stići do nje, mada se duga sve ređe pojavljivala i sve brže nestajala. A ona ga je čekala i u drugom svom životu, i bila sve tužnija i umornija. Zajedno su bili samo u mislima. On je znao kada je ona tužna. Ona je osećala njegove misli.

Avgustovsko veče. Spremala se oluja. Sedela je pored otvorenog prozora. Topao vetar doneo je miris slutnje... Prve kapi kiše ličile su na suze.

Ulicom užurbano nestaju koraci. Topao vetar kao čežnja. Osetio je njen miris i iznenadnu sreću. Usporio je korak. Kiša je kao eliksir klizila niz njegovo lice. Ispunjavala ga je beskrajna nada.

Nije zatvorila prozor. Kiša je padala na njeno lice i stapale se sa suzama. Znala je da to on hoda na kiši - a duga se neće pojaviti.

Bljesak munje i daleka grmljavina... Svetlost u njenim očima se ugalila.