Uhvatila sam malo Sunca ovih dana. Iako u pauzama letnje kiše, osunčala sam se dovoljno da barem malo prikrijem bledilo. Odlično sam se provodila par dana na moru, noćenjem na obližnjoj planini u blizini Đenove, mediteranskog mora. Pravi agriturizam, sir, pršuta, divlje jagode i još plus vodopad.

Zanimljivo iskustvo, povratka prirodi iz zidina usijalog betona.

Milanski beton je jako neprijatan u vreme velikih vrućina, pa se nedostatak prirode nadoknađuje bežanjem iz usijalog grada, kad god da ste u prilici. A prilika letnjih godišnjih odmora, ostavlja Milano praznim i ne baš zanimljivim za turističke atrakcije.

Na svu sreću početak ovog leta nas je obradovao još uvek dobrim vremenskim uslovima i čestim kišama, što je za Milano poboljšanje vremena, tako da je zabave i razonode na pretek.

Ako preskočimo dizajn, modu i "dugonoge žene" , ovde je sasvim moguće raditi i zabaviti se najrazličitijim stvarima. U principu kao i u svakoj metropoli, ponuda i potražnja je ogromna, a na vama je da se fokusirate i uhvatite ritam grada. Određeno vreme je svakako potrebno za adatapciju, izmenjene životne uslove, mediteransku kulturu, ali svakako to nije limit za utapanje u masu.

Masa je ovde najraznovrsnija i raznobojna, tako da uopšte nije problem da se osetite kao "svoj" u tuđoj zemlji. Takođe srpski jezik, možete čuti i na ulici ponekad, u prolazu, kao sasvim normalna stvar, uz razliku dominantnosti arapskog , kineskog ili nekog od jezika Afrike, a loš italijanski ( hoću reći izmešanost raznovrsnih dijalekta) je najprisutniji.

Milanski dijalekt, za razliku od ostaliih italijanskih dijalekta, bih mogla da uporedim sa beogradskim u odnosu na dijalekte Srbije , a i još mnoge druge stvari između Beograda i Milana su jako slične, od gradske gužve, uličnog smoga, noćnog života, možda, huomora?! Tako da moja adaptacija na životnu promenu nije bila dugotrajna.

" Happy Hour" ili aperitiv od 18 do 21h mi je jedan od omiljenih delova dana, kad sa posla , po navici već, u svakom baru se služe najraznovrsniji kokteli, uz gratis dodatak nečeg za pojesti.

U to vreme, do sada, upoznajem najraznovrsnije ljude uz put. A to je takođe vreme za gradske izlozbe i performanse koji su normalna svakodnevnica.

Nedavno sam posetila super izložbu u jednoj art fabrici, na periferiji Milana. Izlagao je tamo i naš jedan drugar ( iz Srbije ) ,svoju skulpturu " Bipeda" koja je između ostalog bila pravi hit, sa svojim okom koje gleda i prati pokrete tela svakog ko bi se našao ispred njega. Zanimljivo jako, ali ništa neobično za milansku umetnost.

Ceo prostor fabrike" The Bag" je jako apstraktan. Dve ogromne hale, oronule sa dvorištem u sredini, podsećaju zaista na propalu radionicu , ali ceo kontekst izložbe " Open Source" koja podrazumeva slobodnu umetničku nadogradnju ovog prostora, čini " The Bag" izvan stvarnosti i vremena. Takodje , umetnici izložbe, kao i posetioci iste, činili su veče otvaranja izložbe zabavnom i veselom. Moje veče je između ostalog, učinio interesantnim jedan italijan koji je sa mnom prvo govorio italijanski, a onda pomešane jezike, od makedonskog, slovenskog, preko srpskog, pa do bugarskog. Priznajem, da sam se zbunila , ali čovek je oduševljen pre svega našim jezikom , iako nikada nije posetio Srbiju, pa eto, uči i govori. Svakako, loše govori, ali to nikako nije ni važno, s obzirom na raznovrsnost prisutne mase i kontekst celokupne večeri.

Da, hocu reći svuda ima čudnih nekih ljudi. Milano nije najčudniji grad, nije ni najdivniji, ni estetski posebno lep. Njegove vrline i mane, ravnomerno su raspoređene. Dovoljno i umereno, dobro i loše u ovom gradu, čini moj ugao takvim da slobodno mogu reći, za sada, da nije teško živeti i voleti Milano.

Tatjana Đorđević