Osetio sam te sinoć pred sne

Takođe sinoć nisam mogao zaspati,

kao da osetih tvoju nesanicu,

oči drage koje se muče,

a kojima bih želeo gledati svet budućnosti.

 

Takođe sinoć nisam mogao zaspati,

osoba koju želim me sprečila,

jer, još uvek je daleko,

razmišljam o njoj.

 

Eto,

mislima punim sjaja i beline polako se sklapaju očni kapci,

sna koji je probudio sva naša najlepša osećanja,

i drago mi, jer znam da će sledeći naš zajednički dan biti mnogo bolji.

 

Ja ne osećam da postojiš, već ZNAM,

žice gitare su stale, pesma je završena,

upravo je pevam, odsvirana je davno,

i znam da će od sada sve biti drugačije, jer našao sam te i na javi.

 

Sat je stao, vreme više ne teče, svet je stao,

pred nama je, ceo,

isto kao i želja, jer čekali smo dugo, oboje,

i nakon svega zaslužili ono što će upravo uploviti.

 

U tebi sam, dugo i polako uranjam,

telo drhti hladnoćom sećanja,

ali grejem te sve bržim uzdasima ulazaka,

topiš se u mojim rukama, nema više hladnoće, zagrljaj je snažno topao.

 

Tajne još postoje, jer bez njih se ne može roditi ovo što već raste,

ali uskoro, uskoro one postaju naše, zajedničke,

daleko od sveta koji postoji, od svih identično kopiranih oko nas ljudi, mi ne pripadamo ovde,

ulazimo u odnos dva bića, koja zajedno čine snagu dovoljnu za sve što nailazi.

 

Sada možeš sklopiti oči, mojim snom spavati,

toplinom ugodno se uviti u jorgane mojih zagrljaja,

u mojim grudima biti sigurna i ujedno osećati strast željenu,

jer ženom te želim u potpunosti načiniti i svaki pedalj tvog tela ispuniti.

 

Takođe sinoć nisam mogao zaspati,

do naše noći sam bio samo senka,

upravo se san vratio, pred nama java je, 

sada znam, a znanjem želim sve da dam, sada volim, znači postojim!

 

Mostovi

Simboli,

vodom suza otaklih,

kanulih dole,

duboko,

zariveni u mulj...

tiho i lagano teku...

sve dublje...

sve sporije...

Toliko pređenih mostova,

toliko sastanaka i rastanaka,

toliko spajanja i razdvajanja,

toliko ulazaka i izlazaka,

toliko...

toliko...

toliko lepote...

trenutne lepote koja otiče suzama očiju boje kestena usred koraka nekoliko stotina godina starog, takođe,

ali panja,

kestena.

Godovi svedoče.

Lepota...

prolaze dani...

prolaze nedelje...

prolaze meseci...

prolaze godine...

prolaze ljubavi...

prolaze...

prolazi...

život...

ostaju...

suze...

sećanja...

sećanja na mostove...

 

Dolazi sneg

Zima je,

a ja nemam nikoga pored sebe,

nikoga sa kome bih delio hladnoću,

ko bi uz mene ostavljao tragove po belini,

ko bi me poljupcima i zagrljajima grejao kada bi se vatra slučajno ugasila,

jer najaviše - biće duga i hladna ovo zima.

 

Sneg je počeo,

pahuljama vlaži moj kaput,

koračam i tuga mi liže srce,

poput sladoleda u toplini sve je sitnije,

a liže li liže,

sve gladnije i toplije,

slojevi nestaju, slojevi koji kucaju,

ostaje samo samoća.

 

Nova godina će uskoro,

prolazi još jedan porodični automobil pored mene

ostavljajući utisnute tragove zajednice,

osmeha i poklona, dece,

jelke, lažnog deda Mraza,

ali njega će bar biti, makar i kao takvog, lažnog,

on doneće radost.

 

Ponekad tako razmišljam,

lepo je i laži gutati po snegu,

uz lažne poklone, neiskrene reči,

gledati tog dedicu iako znaš da nije stvaran,

deliti iluziju sa rukom u ruci koja će već sutra ljubiti usne koje nisu tvoje,

koje će se vratiti svojoj svakodnevnici nakon strasti koja se samo na tren probudila i ugasila.

 

I dok nebom ispisujem tvoje ime ogledalom leda zalednjene vode pustog kanala,

dok pahuljice prekrivaju sve oko mene, čak i ime koje želim zaboraviti, pomažu mi,

sećam se davne ljubavi,

one koja nije bila iluzija,

zbog koje nisam morao da se trudim,

da uključujem maštu jer prosto je bila tu,

kao stvarna.

 

Od tada prošle su godine,

još uvek ZNAM da će ljubavi biti,

možda ne baš tako snažne kao prve,

ali biće,

čvrsto znam,

i verujem,

ne gubim nadu,

jer na kraju,

kada se osvrnemo na sve što smo životom prošli,

samo nam ona i ostaje.

 

Još uvek je samo jedan trag u snegu,

ali biće,

biće,

ZNAM,

verujem,

nadam se,

siguran sam

i očekujem,

biće novih,

BIĆE...

 

 

Mirko Jekić