‘Šta li ću sad da radim..?', zapita se Marko.

-Istinita priča-

"Zamisli",
reče Marko, pokazujući na dečiji tricikl "da se mi sad okrenemo i vidimo
da se on pomerio ka nama".

Čudno je bilo u snu koji je usnila. Sedela je na drvenoj klupi, ispod drveta kestena, na predivnoj poljani sa nabujalom travom, beli radama i maslačcima u njoj, dok je levo od nje počinjalo đubrište, čiji su prvi obod činila brda rasturenih tricikala.

Nedelju dana pre toga bila je kod doktora.

"Šta je problem, Milena?" pitao ju je on, udobno, činilo se, zavaljen u stolicu.

"Imam vrtoglavice..." poče ona.

"'Si OK?" upta Mirjana Milenu.

Milena je pogleda, kao probuđena iz nekog lakog sna, i sačekavši momenat, reče:

"Malo mi se vrti u glavi"

Darko se proteglio u krevetu, zarivši glavu u jastuk, i pogledao kroz prozor. Fino jutro; vedro. Đavolski privlačna misao da ostane u krevetu ga je poprilično mamila, ali je vedrina prolećnog dana takođe vukla na svoju stranu. I bivala jača.

Godinama se neuhvatljiva misao vrzmala po Nemanjinoj glavi; godinama nije uspevao da shvati zašto svako malo sebe uhvati zamišljenog, gledajući u nešto čega nema... I godinama je mislio da je ta vrsta rasejanosti prosto deo njegovog karaktera. Godinama, sve do danas.

Ništa nije mogao protiv toga. U pitanju je bio osećaj, po intenzitetu i kvalitetu sličan porivu (samo okrenut u suprotnom smeru), toliko prost i snažan da je mogao da bude samo nemo prihvaćen, bez ikakve sumnje ili pitanja ili razloga protiv. Sa njegovog MP3 plejera je treštala Riblja Čorba, o kako je dugo nije čuo, skoro da je zaboravio taj osećaj...