Nekad nabasaš na pojavu koja te pomeri. Nekad ona nabasa na tebe. Dve su me pojave ovih dana podsetile na razmere brloga u kom živimo. Svi mi to znamo ali je stvarnost neverovatno uporna sa svojim periodičnim upgradovanjem, nekako poput antivirus programa, sa jednom razlikom, ovde je u pitanju virus. Koji traje.

            Pojava 1: Nedužno se vozim autobusom. Sedim. Igram igricu na mobilnom telefonu kao i sav pošten svet. U bus ulazi grupa tinejdžerki. Konačno sam našao dobar izraz za određivanje godišnje dobi devojčicama koje se nalaze u tako maglovitom i zavodljivo magičnom trouglu: devojčica - devojka - žena. Ličnu kartu nemaju. Po godinama pripadaju devojčicama, po telima devojkama a po (ne)ponašanju (ne)zrelim ženama. Svaka socijalna skupina ima predvodnika, tako se i u 26-ici izdvojila, liderka(?). Vođa krda ima silikonske grudi. Tetovažu na stomaku. Oštar stav. Pošto je u pitanju bilo mešano društvo ona je svoju socijalnu poziciju u masi potvrdila savetovanjem manje (?) iskusne (ne)tetovirane drugarice. „Nemoj da mu dozvoljavaš da te dira za grudi u autobusu. Drži malo do sebe". Sasvim glasno i jasno je ukazala pažnju na nekorektno autobusko ponašanje na zadnjim vratima. Prekinuo sam da ganjam svoju igricu, priznajem da sam se potpuno uključio u edukativni program. Ok, ovo je 2008. godina, Branko Kockica ili Zub Zeleni  možda i moraju ovako da izgledaju. Možda nema autoriteta bez argumenata. Zna se da je silikon ultimativni metod dokazivanja sopstvene uspešnosti, tako da je sve u redu, zar ne? Civilizacija je odabrala, ko sam ja da se bunim? Nastavak je bio puno intrigantniji. Liderka se istakla, njena drugarica je pobegla od vrhunskog nepoštovalaca bontona i utekla pod silikonske skute. Da bi začinila svoj autoritet liderka je osetila potrebu da joj stavi do znanja kako stvari treba da stoje. Bukvalno. Izvadila je svoj 3G mob i pohvalila se, prvo žrtvi a posle je i pola autobusa gledalo izvesni slajd šou. Liderki je u školskom WC-u bilo neverovatno dosadno. Šta će jadna liderka u Majci Srbiji da uradi da se spasi od iznenadnog napada dosade nego da se slika? Komentari njenih drugarica su jasno stavili do znanja svim putnicima u autobusu da su fotografije dosta eksplicitnog senzibiliteta. Divljenje, zavist i zgražavanje se prolilo po 26-ici. Bez komentara, molim.

            Pojava 2: sinoć oko 02 00 sam kroz prozor čuo čudne zvukove. Nekako je bilo blisko kapljanju vode ali opet i nije. Radoznao po prirodi (na svu sreću), pogledao sam kroz prozor video sam da nije voda ali da će voda biti neophodan činilac u rešavanju tek zadate jednačine. Gorelo je iznad moje zgrade. Istrčao sam da bi ustanovio sledeće: nekim dečacima je bilo dosadno. Da bi ubili dosadu oni su zapalili žbunje koje je u letnjoj noći reagovalo kao što bi svaki piroman poželeo. Žbunje i borova šumica su bili nikad bliže. Komšije koje su bili najbliže lokalitetu su mi sa terasa dodavale balone sa vodom dok sam ja suzbijao posledice dosade, pardon, požara. Ceo kraj se greje na gas, da malko pojasnim svoju zabrinutost.  

            Dosada. Izgleda da se ovo zanimljivo stanje uma promenilo, nisam to primetio, javno priznajem. Nekada su se ljudi/deca ponašali drugačije kad im je bilo dosadno. Čitanje. Druženje. Rad. Hobi. Ne znam da li je domaći zadatak podskup ovog skupa, ali hajde da ga pomenemo. Možda se neko prevari.

Možemo sad raspravljati o 867 tema koje se same nameću. Te mi nismo tako u naše vreme, te svaka generacija je sve gora i gora, nikad od njih neće biti ljudi. Ne znaš da li su više nadrogiraniji, bezobrazniji, opušteniji ili razmaženiji? Sve je to tačno, slažem se. Sve, apsolutno sve. Narkotici se kupuju k'o kifle, mladi ljudi hoće sve i hoće odma'. Trud i vreme se retko pojavljuju na tom putu sreće. Ne zanimaju ih metodi, sredstva, žrtve i znoj. Samo cilj. Odmah. Mediji ih usmeravaju ka ponoru bez griže savesti. Pevaljke i fudbaleri. Političari i kriminalci. Probrano društvo određuje uzore koje treba pratiti. Novac.

Čast, poštenje, domaće (ili bilo kakvo) vaspitanje. Opšta (ili bilo kakva, naravno) kultura. Marljiv rad. Ulaganje u sebe. Iščezle kategorije.

Ništa novo nisam rekao. Nažalost. Ko je kriv? Da li devojčica koja nema pasoš, nikad nije bila na moru, imala potrebnu i potpunu pažnju roditelja koji rade dva posla da bi platili stan, čija garderoba nikad nije bila tako kvalitetna kao Anina iz V/2, čija je čežnja za nečim što se zove normalno detinjstvo nemerljiva koliko i neutešna ima šanse za bolji mentalni sklop? Hajde da razmislimo. Od koga je ona učila? Od raspevanih kanala. Šta je učila? Školovanje je bilo protkano štrajkovima, neopravdanim izostancima, prepisivanju i neizdživoj nepravdi po svakom pitanju i u svakoj pori. Oni nemaju iluzije. Ideali su klinički mrtvi. Na kraju balade pobeđuje kandidat sa najviše poena (€). Ljubav se prodaje. Ljubav se kupuje. Tržište funkcioniše surovo. Konkurencija je svake godine sve bezobzirnija, brutalnija i savršenija. Bin(z)arno je. Ili si O ili 1. Video igrica sa jednim životom, jednim nivoom i samo jednim ciljem. Pravila ne postoje.

Ko je kriv? Da li deca mogu biti kriva? Ne. Da li oni sami sebi obezbeđuju kontinuiranu nabavku narkotika? Ne. 70% Srba nema pasoš?! Milion ljudi je funkcionalno nepismeno. Da li je to njihova odluka? Ne. Skoro ceo establišment je nekad robijao. Predsednik. Premijer. Parlament. Kakva je to poruka mladima? Katastrofalna. Da li su deca kriva za to? Ne. Kako prolaze najbolji učenici u ovoj zemlji? Najgore. Svesni svog znanja koje ne žele da stave u funkciju nekog oligarha oni, ili odlaze iz zemlje, ili se povlače u svoje svetove razočarani, odbačeni i žigosani. Zauvek. Deca to vide, ne brinite.

Suštinsko ozdravljenje društva bi donelo pomake tek za 15 godina, da se ne lažemo. Nek donese, samo nek se više počne. Ova vlada je nagradila najbolje učenike u Srbiji sa nemalom količinom novca. Na papiru, naravno. Deca nikad te pare nisu videla. Ko je kriv? Oni nisu, sigurno.

Mi smo. Što zbog toga što biramo lažljivi ološ, što zbog toga što nam promiču zlosutni znakovi pored puta.

P.S. Opet gori moj kraj. Komšija iz susedne zgrade je večeras dežuran. Eno ga, gasi, dok ja kuckam. Ne znam šta je besmislenije.