Kao najveći problem današnjeg vremena, a sudeći po onome što vidim oko sebe, svakako bih izdvojila globalizaciju; proces koji hrli nezaustavljivom brzinom brišući sve pred sobom. U poređenju s njom ovakvom kakvom se pokazala, izgleda da Cunami predstavlja manju opasnost.

Ne mislite li da multinacionalne korporacije daju sve od sebe da što više kontrolišu naše živote? Srbija jeste novo tržište i novo polje eksploatacije, što potvrđuju mnoge činjenice (dovoljno je samo otvoriti oči i načuljiti uši), tako da se nema razloga pitati čemu ovaj i ovakav tekst.

Uz sve to, a nešto što me, između ostalog, svake godine iznova uveri u ljudsku nepopravljivu površnost, je činjenica da Prvi maj - Praznik rada i tri spasonosne osmice (8 sati rada, 8 sati odmora i 8 sati zabave), teško da iko (u našoj zemlji) doživljava kao nešto više od Dana kotlića, roštilja i alkohola, iako u toj istoj zemlji (paradoksalno, a učestalo, ti isti ljudi - slavljenici) i na ovom našem svetu postoji alarmantan broj ljudi koji rade maratonske smene u fabrikama, kojima je čak zakonom zabranjeno udruživanje u radničke sindikate, a štrajkovi se kažnjavaju i smrću; ljudi koji šiju našu fency garderobu, sklapaju naše kompjutere i mobilne telefone i kopaju plemeniti tantalijum dok ima deca umiru od gladi i gripa (!), a sve sa ciljem da bi smo mi mogli da kupimo svake sezone(!) novi model stvarčica (tzv. poslednjih dostignuća tehnologije i poslednjih krikova mode - za mene su ovi krici najviše nalik onom Munkovom!) bez kojih se, navodno, savremeni život ne bi mogao zamisliti.

Afrika i Azija nisu tako daleko, pogotuvu kad se uzme u obzir činjenica da ni Srbiju, izgleda, ne čeka baš mnogo svetlija budućnost. Mega-ultra-giga-super-plus (samo im još krilca fale) marketi za upućene su odavno alarmantna pojava. Postajemo li, na primer, Amerika? I da li uopšte ikoga to zabrinjava? Da li uopšte u našoj zemlji iko išta preduzima i da li veruje da će time nešto postići? Pomozite mi da saznam.

Sa svoje strane svakako se neću zaustaviti samo na ovom tekstu.

A, priča koja sledi je priča o onome što svesni (i odgovorni) pojedinci iz drugih krajeva sveta po pitanju otpora i borbe preduzimaju.

Kada je Micha Peled odlučio da snimi film o istini koja se krije iza nastajanja pantalona od džinsa, znao je dobro sa čim se hvata u koštac. Da bi uspeo u nameri, morao je da prevaziđe veliki proj prepreka.

Kao najveći tekstilni i tehnološki proizvođač, Kina je svako bila najbolja lokacija za priču o globalizaciji. Ali, da bi ste snimili film u Kini potrebna vam je dozvola vlasti kojom se zahteva i to da gotov materijal bude pregledan od strane vladinih činovnika. Kako bi izbegao kontrolu i cenzuru, režiser je sa ekipom u Narodnu Republiku Kinu prošvercovao opremu. Međutim, policija ih je zaustavljala mnogo puta, uhapsili su njegove kolege i konfiskovali trake. „Naša glavna protagonistkinja, 16-ogodišnja devojka bila je zastrašivana, tako da smo morali sve ponovo da snimamo sa novom protagonistkinjom. Udruživanje radnika je takođe ilegalno u Kini, te smo sarađivali sa andergraund mrežom radničkih aktivista koji su rizikovali svoju slobodu da bi nam pomogli. Želeli su da svet vidi i sazna kako su radnici u Kini eksploatisani." Tako je nastao China Blue - film o istini koju ni kineski poslodavci ni internacionale kompanije ne žele da saznamo.

Film nas vodi u unutrašnjost fabrike džinsa, gde dve tinejdžerke, Jasmin i Orhid, pokušavaju da prežive u surovim i ponižavajućim uslovima rada. Njihovi se životi presecaju sa životom drugog protagoniste - gospodina Lama, vlasnika fabrike i poslodavca. Donoseći nam pogled kako sa vrha, tako i sa dna fabričke hijerarhije, ovaj film svodi kompleksna pitanja globalizacije na ljudski nivo.

Kao i milioni pre nje, Jasmin napušta svoje selo u potrazi za poslom u dalekoj fabrici. Njena početna sreća što će moći da pomogne svojoj porodici vrlo brzo nestaje pri susretu sa neprestanim prekovremenim radom i zakasnelim platama. Radeći u logorskim uslovima za nadoknadu od 6 centi na sat(!!!), njena jedina uteha je prijateljstvo sa koleginicom.

Sa druge strane vidimo vlasnika fabrike, gospodina Lama, koji, da bi dobio nove narudžbine od zapadnih klijenata, mora da prihvati ekstremno niske cene proizvodnje i veoma kratke rokove isporuke. Kako bi nastavio s radom, Lam smanjuje plate radnicima i zahteva od Jasmin i njenih koleginica da rade prekovremeno. Uplašeni da ih ne uhvate kako od iscrpljenosti spavaju na poslu, radnici štipaljkama pridržavaju kapke. Kada njihova izdržljivost pređe sve granice mogućeg, jedino što im preostaje je štrajk. Ali, štrajk radnika u Kini je ilegalna akcija!

Micha Peled je jedan od onih retkih ljudi koji je u Ameriku stigao stopom. Radio je svašta. Između ostalog, bio je: zatvorski čuvar, freelence novinar, vodič na avanturističkim putovanjima po džunglama Tajlanda i Brazila, menadžer pobedničke političke kampanje i izdavač malog kompleta fantastike „Ribar i Nimfa".

1992. godine Micha je snimio svoj prvi film. Will My Mother Go Back to Berlin? snimljen je za nemačku televiziju, prikazan na Berlinskom filmskom festivalu i osvojio nagrade sa obe strane Atlantika. Micha je tada napustio posao i postao full-time filmadžija. Njegov drugi film, Inside God's Bunker, prikazan je na televiziji u 15 zemalja Evrope, SAD-a, Australije i Japana. Verujući da je globalizacija osnovni problem današnjice, Micha privodi kraju svoj poslednji film u trilogiji vezanoj za ovu temu. Prvi, Store Wars: When Wal-Mart Comes to Town, dobio je nagradu Golden Gate na Internacionalnom filmskom festivalu u San Francisku. Drugi po redu, China Blue (2005), premijerno je prikazan na Internacionalnom filmskom festivalu u Torontu i dobio Amnesty Human Rights nagradu na IDFA i PBS/Independent Lens nagradu publike.

Prikazan je u bioskopima u Americi, Nemačkoj, Holandiji i na Novom Zelandu.

Michini filmovi osvojili su dve Hugo nagrade i dve Cine Golden Eagle nagrade. Svi su prikazani na velikom broju filmskih festivala širom sveta, uključujući i festivale u Roterdamu, Marseju, Amsterdamu, Montrealu, Tesalonikiju, Buenos Airesu, Hong Kongu, Manili, Vankuveru, Havajima itd. kao i na brojnim filmskim festivalima u Njujorku koji se bave pitanjima ljudskih prava i životne sredine.

O svom filmu China Blue Micha kaže: „Snimio sam ovaj film jer verujem da je pitanje golbalizacije najvažnije pitanje našeg vremena. Multinacionalne korporacije ne brinu ni o čemu osim o svom krajnjem cilju, a to je da preuzmu što veću kontrolu nad našim životima. Vladajući nad medijima, obezbeđuju da što ređe dođe do ozbiljnog preispitivanja njihovih postupaka. Jedini adekvatan odgovor na to po meni je snimanje filmova i obelodanjivanje onoga što oni ne žele da vidimo. Moj predhodni dokumentarac, Store Wars, prati ono što se dogodilo kada je mega prodavnica Wal-Mart došla u mali grad. Sada sam želeo da snimim film o drugoj strani medalje - o tome kako to veliki prodavci poput Wal-Marta postižu niske cene svojih proizvoda. Takođe sam želeo da istražim naše konzumentsko saučesništvo u ovom pustošenju, ne samo kada je reč o našim životima, nego i o životima ljudi sa druge strane planete.

Užasne uslove rada ipak ne kreiraju vlade, nego multinacionalni prodavci velikih brendova. Oni su ti koji vrše pritisak na fabrike da održe cene rada na nehumano niskom nivou i proizvodnju koja se ni noću ne zaustavlja. Zahtevaju toliko niske cene rada, da fabrike, kako bi ostale u poslu, moraju da krše kineski zakon o radu koji garantuje minimalnu zaradu, nadoknadu za prekovremeni rad i dane odmora. Prodavci nam govore da ukoliko radnici budu više plaćeni, krajnje prodajne cene takođe će morati da se povećaju. Ovo zvuči logično do onog momenta dok u filmu ne vidite da su radnici koji šiju vaš džins plaćeni ukupno 1$. Drugim rečima, cena rada čini svega 2 do 3% prodajne cene proizvoda. Dakle, čak i da se plate radnicima dupliraju, to bi imalo vrlo mali uticaj na konačnu cenu. Najveći deo onoga što platimo ostaje prodavcu koji nam naplaćuje deset puta cenu proizvodnje. Ovde su u pitanju iste one kompanije koje na svojim sajtovima obećavaju socijalnu odgovornost i pristojne uslove rada. Kako bi održali čitavu ovu šaradu, one zahtevaju od fabrika da zabrane svaki pristup medijima pogonu.

Za to zaista i imaju razloga, jer kada jednom pogledate China Blue i upoznate Jasmin i Orhid, ljudi koji prave vašu garderobu neće više biti bezlični stranci." http://www.teddybearfilms.com/chinablue

http://video.google.com/videoplay?docid=-9169455490161627258

Internet nudi mnogo. Prava informacija je strela u čelo laži. Razmišljajte dok kupujete.

Neodgovornost izaziva bumerang efekat.

Pitanja za kraj: da li je iko od vas čuo za štrajk radnika u ovdašnjoj sweatshop fabrici „Zamber" iz Vranja (bivšem „Yumku" - za one koji se sećaju), a koja je vlasništvo britanske kompanije „Alena" LTD, čiji je vlasnik grčki biznismen sa Kipra (kako to „biznismenski" zvuči!) Jani Savasa? Ako jeste, na koji način, i da li misli da je javnost dovoljno o pomenutom događaju (i problemu) informisana? Zna li neko od vas ishod štrajka? Vidite li bilo kakav problem u svemu pomenutom?

Tanja Beljanski