O, da.

Itekako da je znao.

Nije mogao očima videti, te stvari su bile isuviše pomešane sa stvarnošću da bi se jasno mogle sagledati, ali njemu oči    za nešto ovako nisu bile ni potrebne. Bilo je dovoljno da udahne, da oseti povečernje mirise. Bilo je dovoljno da mu srce zaigra pa da shvati ono što je slutio:

Jesen je dolazila.

I on je to znao.

Ma, dovoljno mu je bilo samo da neke stare pesme zazvuče na sasvim drugačiji način, pa da više i ne sumnja na tako nešto...

Čak je i postao rasejan na jedan potpuno očekivan način, jednako zanesen i delimično svestan samo njemu znanog, jedva primetnog, osmeha na rubu svojih usana.

O, da, jesen se nezaustavljivo bližila!

Razmišljajući o prethodnim greškama, ne kajući se zbog njih, shvatio je da ovu jesen nikome neće poklanjati, kao prethodnu. To je bila greška, ali greška koji je bila ispisana po prošlosti toliko jarko crvenom bojom da se nikako nije dala zametnuti. Ne, nikome on neće poklanjati svoju jesen, podeliće je sa nekim. Sa nekom devojkom, tačnije rečeno, devojkom toliko divnom, da će voleti jesen skoro jednako koliko i on. A to je težilo nesagledivim daljinama... I možda će je sresti na ulici, u parku, bilo gde, prići joj i reći:

'Oprosti, devojko...', učinilo mi se da voliš jesen - bile bi reči koje ne bi uspeo da izgovori, zaustavljen njenim pogledom. I više ništa ne bi morao ni da kaže. Međusobni pogledi bi bili ti koji bi uspostavljali vezu među njima dvoma, nezavisno od njihovih volja, poput dva mala psa koji su krenuli da se rado njuškaju, do se njihovi vlasnici nasmešeno gledaju i započiinju razgovor.

Ali, bogo moj, kako je jesen samo dolazila!
Svašta je očekivao od ove jeseni, moguće da je ta uzbuđenost koja je  proistekla od dobrog isčekivanja u njegovim grudima pojačavala u mnogome utisak jeseni. U mnogome. Skoro da se osećao da će pući, poput balona, da više ne može da izdrži neosetno golicanje unutar svojih grudi. Jer znao je da mu se velike stvari bliže... A on kao da nije mogao više da čeka na njih, kao da je i slutnja njihovog bliženja bila najgore prokletstvo, od koga je, svih ovih godina, bio sakriven neznanjem i nemirima.

Ali sada je tu.

A dugo je čekao na ovu jesen! Video ju je, čak i na pogrešnim mestima. Zaletao se njima, raširenih ruku, a sve su bile vetrenjače protiv kojih se nije borio. A jesen se bila kriva. Jeste, bogami. Vetrovi su svaki put duvali njemu u leđa, pa i kada je išao u pogrešnom pravcu.
A svaki je bio takav.

I svaki je bio pravi.

Svi ti putevi su ga vodili samo na jednu stranu, a to je bilo pred ovu jesen. I zato su bili pravi i kad su vodili preko trnja. A on je, nekako, to uvek znao. Ali sad je stigao! Kakvo uzbuđenje je vladalo njegovim srcem, kako su mu misli tek lutale!

Jer tu je.

I nema kud od njega.

Ni on od nje; mnogo puta ga je prevarila, voleći ga tako toplo, navodeći njega da je voli više nego bilo šta drugo, da je priželjkuje i kad joj vreme nije. Ali sad je tu. Skoro. I on će biti spreman.

Naoružan najpozitivnijim emocijama za koje je znao u svom kratkom životu do sada, sa velikim osmehom za ono što dolazi umesto štita, čekao je jesen da ga zapljusne najlepšim osećanima kojih je mogla da se seti.

I, o kako je bio spreman...

Jeseni, najiskrenije
Marko Panić
28. avgust 2005