"Veliki roman, zvaće se: "Ateizam"; ali pre nego što ga započnem, moram pročitati gotovo čitavu biblioteku ateista, katolika i pravoslavnih. Čak i kad bih pri radu bio potpuno obezbeđen od briga, roman ipak ne bi bio gotov pre dve godine. Ličnosti imam. Rus iz našeg društva, čovek u godinama, bez velikog obrazovanja, odjednom, već kao zreo čovek, gubi veru u Boga. Ceo život je proveo u jednoj službi, nije izlazio iz kancelarije i do 45. godine ničim se nije odlikovao; (psihološko pitanje: duboko osećanje, čovek i Rus). Gubitak vere u Boga utiče na njega kolosalno; (njegova lična radnja u romanu, vrlo mnogo prilike). Šunja se oko novog narašaja, oko ateista, Slovena i Evropljana, ruskih fanatika i pustinjaka, sveštenika; između ostalog, dobro se zakači za udicu jezuite propagatora, jednog Poljaka; od njega, spušta se u dubinu raskalništva; na kraju nalazi i Isusa Hrista i rusku zemlju, ruskog Isusa i ruskog Boga (ako Boga znate ovo ne govorite nikome). Za mene je to zadatak, evo kakav: napisaću taj roman i makar umro, iskazaću sve što mi je na duši." - napisao je Dostojevski u pismu svom prijatelju.

"Ateizam" nije napisan, a elementi te zamisli ušli su u delo koje je Dostojevski napisao posle "Idiota", naime u "Nečiste sile".

Ovde, u samim rečima pisca, imamo divnu priliku da pratimo proces od nastajanja ideje do same razrade iste, kao i koje je sve segmente on smatrao važnim pri stvaranju. I kod Dostojevskog je primetna tendencija, kao i kod mnogih pisaca, da smišlja velike planove i sa velikim žarom radi na nekoj ideji, ali je nikada ne realizuje do kraja.

Fjodor Dostojevski se rodio 11.11.1821. godine. Ostao je upamćen kao tvorac tzv. "psihološkog romana", od kojih su najpoznatiji: "Idiot", "Zapisi iz mrtvog doma", "Braća Karamazovi", "Nečiste sile", "Zločin i kazna" itd.
"Samo u retkim trenucima" - piše Dostojevski - "ljudsko lice izražava svoju glavnu crtu i svoju najkaratkerističniju misao. Umetnik proučava lice i pogađa tu osnovnu misao jedne ličnosti, zapaža je i onda kada se ona za druge ljude ne vidi na licu. Fotografija se zaustavlja na čoveku i snima ga onakivim kakav je on u tom trenutku; sasvim je mogućno da bi Napoleon u nekom datom trenutku izgledao glup, a Bizmark nežan."

Dostojevski je smatrao da je zanimljiv siže osnov svakog književnog dela, kao i da je neophodno uhvatiti glavnu, životnu ideju lika po kojoj treba razjasniti sve njegove postupke.

Zanimljivo je da je Tolstoj cenio Dostojevskog, ali mu to nije smetalo da ga žestoko kritikuje. Ali, ovo ne treba da čudi, jer je Tolstoj bio surov i prema sopstvenim delima i smatrao je da bi ih trebalo sve ponovo napisati. Tako je on Dostojevskom zamerao što mu svi likovi govore istim jezikom, to jest jezikom samog autora. Zatim, zamerao mu je izveštačen stil pisanja, stalnu trku sa smišljanjem novih karaktera, koji su samo skicirani. "Uopšte, Dostojveski govori i govori, a na kraju ostaje neka magla nad onim što je hteo da kaže. Kod njega postoji neka čudna smesa visokog hrišćanskog učenja sa propovedanjem rata i sa pokornošću pred državom, vladarima i populism." - rekao je Tolstoj, koji je oduvek bio veliki protivnik svake vrste nametanja i slepe pokornosti.

Tolstoj je često umeo da uzima za primer roman "Zločin i kazna". "Ako pročitate nekoliko glava od početka, vi ćete znati sve što posle dolazi, ceo roman. Dalje se priča i ponavlja ono što ste već pročitali u prvim glavama". Tolstoj je tvrdio da Dostojevski ima previše svojih misli, previše svoga da kaže i da zato nije umeo da piše. Ali ipak, nakon svake kritike, on bi zaključivao da je Dostojevski prava umetnost. "Jedna njegova aljkavo napisana stranica vredi koliko čitavi tomovi sadašnjih pisaca." - rekao je Tolstoj.

Uopšte, razlika između ova dva, sigurno najveća ruska pisca, i jeste u tome što Tolstoj razmišlja, a Dostojevski oseća. Tolstoj do zaključaka dolazi analiziranjem, a Dostojevski intuicijom. I kao što je razum uvek racionalan, tako su i Tolstojeva dela napisana vrhunskim književnim stilom, a pošto su osećanja haotična, u delima Dostojevakog mi više osećamo autorove namere nego što ih vidimo realizovane na papiru. Dostojevski je slabiji u strukturi romana od Tolstoja, ali je to potpuno prirodno, jer se on bavi ljudskom psihom, koja je uvek nesređena i bez reda.

Ja sam uvek voleo da čitam Dostojevskog, jer sam kod njega nalazio duboka osećanja i intuitivni uvid u duše drugih ljudi. Ali, Tolstoja volim da čitam još više, jer je njegova misao duboka i kritička. Čini mi se da bi se u slučaju ova dva velikana mogao primeniti naslov čuvene knjige Džejn Ostin: "Razum i osećajnost". Oni su stubovi, ne samo ruske, već literature uopšte, i jedan bez drugog ne mogu, a možda bi najidealniji pisac bio spoj njih dvojice.

Čuveni roman "Zločin i kazna" danas se često pominje i poredi sa holivudskom produkcijom. Neki kritičari govore kako je Dostojevski napisao ceo jedan roman, opisujući ubistvo jedne starice i sukob glavnog lika sa sopstvenom savešću, dok u jednom holivudskom filmu pogine po nekoliko stotina ljudi i nikom ništa. Nema moralne podloge, nema filozofske misli i, možda i najvažnije, nema savesti. Možda i ova činjenica govori u kakvom svetu živimo.

"Idiot" je odličan roman, jer u njemu, možda i najbolje, vidimo ličnost samog Dostojevskog. Zapravo, vidimo autora onakvog kakav bi želeo da bude, ali i duboko svesnog kakva bi mu, u tom slučaju, bila sudbina. Dostojevski kao da je želeo da u potpunosti učini jasnom tu vezu njega samog i glavnog junaka romana, pa je glavni lik i epileptičar, baš kao što je on to bio celoga života. A kao dodatak ovome, glavni junak ovog romana, Knez Miškin, u jednom delu knjige govori o strašnom iskustvu koje je preživeo jedan njegov poznanik, koji je bio osuđen na smrt, ali mu je kazna promenjena u robiju pred stupanje na gubilište. Naravno, taj "poznanik" je sam Dostojevski, koji je u mladosti pripadao jednom tajnom društvu, koje je želelo da menja rusko društvo, ali su bili otkriveni i svi članovi su pohapšeni.

Možda se u njegovim romanima najviše opaža potreba svih pisaca da objasne sebe sebi i celome svetu. Dostojevski je strastan autor, a usamljenički način života učino je tu strast još eruptivnijom. Baš kao što erupcija vulkana na površinu iznosi sve što se dugo taložilo u njegovim dubinama, tako se manifestovala i priroda samog Dostojevskog. On je čovek krajnosti, njegov duh teži uzvišenim idelima, ali njegovo telo ponire u mračne dubine.

Ana Grigorijevna, njegova druga žena, u svojim sećanjima je opisivala i ovu drugu, tamnu stranu svog supruga, bez koje, možda, ne bi smo mogli da razumemo ni likove poput Smerđakova, Kockara, Kneza Valkovskog i svih drugih negativaca.

Evo jednog primera. Usled silnih dugova, Dostojevski je, sa svojom suprugom Anom, jedno vreme morao da provede po inostranstvu, van Rusije. Jednom prilikom, tokom boravka u Švajcarskoj, Dostojevski se obreo u Badenu i poželeo da okuša sreću na ruletu. U početku mu je išlo dobro i za uloženih 100 franaka dobio je čitave 4.000. Ipak, kako se sam Dostojevski kasnije žalio u pismu svom prijatelju, njegova "podla priroda i preterano strasna" uvek ga je terala da ide do krajnjih granica, pa i preko njih. I počeo je da gubi... i da gubi... i da gubi... Nije se osvrtao na molbe svoje žene da prestane. Nije stao ni kada je izgubio sve što je imao. Prodao je ženin nakit i izgubio i njega. Sa samo 18 franaka u džepu stigao je u Ženevu. Da ironija bude veća, ovo se desilo nakon što je izdao roman, koji se zvao "Kockar".

Inače, kao jedan od razloga što su njegovi romani slabije strukture nego romani koje je pisao Tolstoj, može biti i taj, što je Dostojevski bio stalno u dugovima, usled čega je morao brzo da piše. On je jednom prilikom rekao: "Kada bih imao vremena za pisanje koliko Tolstoj, moje knjige bi bile najčitanije najmanje 100 godina". Tolstoj je "Anu Karenjinu" pisao 7 godina, dok je Dostojevski za 6 godina napisao "Idiota", "Zločin i kazna" i "Posednuti".
Šta čini kvalitetnog pisca? Da li je pisac sve bolji, što je čovek sve protivrečniji? "Moja je narav rđava, ona odbija..." - žalio se Dostojevski, na primer. "Ja samo tada mogu da pokažem da sam i ja čovek od srca i ljubavi, kad me spoljašne okolnosti, slučajevi, na silu otmu od svakidašnje odvratnosti..."

Kada čitamo detalje iz života uspešnih i priznatih pisaca, uvek nailazimo na slične karakterne osobine. Oni su uvek preterano osetljivi, sujetni, usamljeni i kada se nalaze u društvu prijatelja, skloni naglim promenama rasploženja i uvek su, gotovo po pravilu, sa dva lica. Jedno lice je anđeosko, drugo je đavolsko, negde između te dve krajnosti nalazi se čovek, koji se bori sa samim sobom i pokušava da se izbori sa svojom prirodom i svetom.
Još jedna zanimljivost vezana za sve velike pisce, svi su bili osporavani za vreme života, a nakon smrti uzdizani, čak i preko svake mere. Kao da su prosečni ljudi, koji ne razumeju umetnost, ali vole da je kritikuju, na ovaj način, uvek pokušavali da nadoknade knjigama, sve ono što su uskratili njihovim autorima. Sam Dostojevski je ovo ovako opisao: "U životu vladaju pritvorice, ograničeni srebroljupci, odvratni, podli, uski, sedobradi mudraci, znaoci, "fariseji života"." 1881. godine Dostojevski je umro.

Zbog čega je Dostojevski važan?

On je prvi i možda jedini, duboko ponirao u ljudsku prirodu, sve vreme pokušavajući da pronađe odgovor na lične moralne dileme. Postoji li Bog? Ako ne postoji, onda je sve dozvoljeno; ako postoji, koje su granice ljudske slobode? Ovo je suštinsko pitanje Dostojevskog i kao pisca i kao čoveka.
U "Zločinu i kazni" centralno pitanje je da li je ispravna Makijavelijeva, čuvena sentenca da cilj opravdava sredstvo. Raskoljnikov, glavni junak ovog dela, sve vreme se muči i pita da li je moralno ispravno ubiti staricu - zelenašicu, koja stiče imetak na nesreći ljudi, ako njen novac iskoristi za opšte dobro velikog broja siromašnih. Ipak, u ovom delu postoji i jedna veoma važna pod - priča, koja se često gubi iz vida u recenzijama, a to je Raskoljnikova borba sa savešću. Savest u ovom delu ima dva lica: lično (Raskoljnikov se muči u sebi), ali i u liku staričine sestre, Lizavete, koja je bila svedok njegovog zločina. Oči ove starice ga optužuju i podsećaju da je ono što on radi pogrešno i on je ne ubija kao svedoka zločina, već kao svedoka uprljane savesti. Zanimljivo je da su, nakon izlaska ovog romana, Dostojevskog optuživali da je on ubica iz knjige. Sama ova činjenica govori koliko je verno naslikao osećanja i faze kroz koje je Raskoljnikov prolazio.

U "Idiotu", centralna ličnost je Knez Miškin, idealizovani karakter koji se ne snalazi u opštoj pokvarenosti i pohlepi društva. Knez Miškin, na kraju priče, završava u sanatorijumu, nemoćan i slab da se bori protiv sveopšteg zla, jer su njegovi izbori uvek vođeni srcem, a ne razumom. Miškin strada jer voli, iskreno voli i ne ume da bude račundžija. Dostojevski je i danas tako aktuelan upravo zato što su teme njegovih dela večne i podjednako se tiču unutrašnjeg i spoljašnjeg života. Na ličnom planu, njegovi likovi se bore sa moralnim i religioznim dilemama, a na spoljašnjem sa društvenom nepravdom. Ove teme su večne i svako ko ih je uspešno obrađivao, odnosno, ko ih je iskreno u svom srcu osećao i iz duboke, unutrašnje potrebe ih obrađivao, uvek je nailazio na pozitivan odjek javnosti. Makar i posle smrti.

Dragan Matić