Možete biti sigurni da naša izdavačka kuća nije spustila svoje kriterijume, i da knjige koje ovog proleća predstavljamo, mada prvenci mladih autora, svojim književnim vrednostima apsolutno jesu na onom visokom nivou kvaliteta koji kritika i publika odavno podrazumevaju kad je reč o našim izdanjima. U to će se uveriti i svako ko uzme u ruke prvi roman Filipa Čolovića, naslovljen U đavoljoj koži.

U đavoljoj koži jeste jedna od onih prvih knjiga koje će čitalac, u nedostatku informacija o godinama i bibliografiji autora, bez trunke kolebanja pripisati zrelom autoru koji suvereno vlada svojim temama i svojim stilom.

Roman U đavoljoj koži poseduje dve temeljno važne osobenosti po kojima se definitivno mora zaključiti da je reč o izuzetno uspelom romanesknom ostvarenju koje će privući veliku pažnju kritike i publike, i dovesti svog autora u red pisaca od kojih se u budućnosti očekuju značajni književni dometi. Prva od te dve osobenosti jeste izvanredno osmišljena i sa zavidnom veštinom izvedena priča. Osnovna priča ovog romana intonirana je u potpunosti kamerno, iskoraci iz te takoreći duodrame dolaze u formi osobenih flešbekova, oblikovani kao priča u priči ili kao odeljci dnevnika koji se na toj kamernioj sceni čitaju.

Zajedničkim delovanjem ovih pripovednih nivoa, dvojice likova koji su neprestano „na sceni" i njihovim razgovorom, pred čitaočevim duhovnim okom formira se jedan svet pun zlokobne napetosti, pritajene pretnje i prevarne ljubaznosti. U tom svetu priziva se i razotkriva čitav jedan lanac prošlih događaja koji u sadašnjem trenutku pripovedanja intenziviraju napetost, kidaju nerve i konačno odvode do zločina i tragedije silinom i neminovnošću kazne koja tragičkog junaka stiže u antičkim dramama.

Uprkos prilično komplikovanoj kompoziciji i minimalističkom osnovnom okviru, ova priča je izuzetno pitka, čitljiva, prijemčiva, i čitalac prosto hrli sa stranice na stranicu, svakog trenutka sve svesniji da to čini prosto uprkos jednom osnovnom utisku koji se postepeno kristališe. A taj utisak, zapravo odraz dubinski utkanog smisaonog usmerenja ovog teksta, jeste druga od one dve temeljno važne osobenosti koje sam na početku pomenuo. To je jedan izrazit, u narativnoj realnosti temeljito potkrepljen i neopoziv antropološki pesimizam koji prožima doman U đavoljoj koži. Nema tog zverskog zločina za koji čovek nije sposoban, samo ako se pogode prave, ubedljive okolnosti. A pakao nije nešto što čoveka čeka na drugoj strani, pakao jeste život sa svešću o počinjenom zločinu, i takva egzistencija zahteva promenu, zahteva lek, zahteva kaznu. Ali kazna podrazumeva novi zločin, koji traži novo ispaštanje, i lanac se nastavlja... U đavoljoj koži predstavlja jednu važnu knjigu u svojoj generaciji, knjigu prema kojoj će se drugi autori, a i čitaoci, u budućnosti određivati, orijentisati i opredeljivati.