Ne spavajte pesnici....

Jedna poznata osoba iz javnog života pohvalila se Momi Kaporu kako u poslednje vreme mnogo čita knjige.

On joj je odgovorio "Nemojte. Ja kad god sam puno čitao- nisam živeo".

      Ponesen nekom ludom srećom, desi se da zapišem kakav veseo zapis, međutim čim splasne taj osećaj, sve se čini, nekako, ne ozbiljno... čak me i postidi ..jedna savršeno smešna situacija.. Ali pišući mračne i uznemirujuće tekstove ostavlja kako trenutno, tako i postproduktivno zadovoljstvo. Možda sam prirodno mračan, ili je to normalana pojava diskriminacije pozitivnih, lepih i veselih osećanja (moralna obligacija jednog balkanca)....

Želja za objavljivanjem, mislim da i to treba dodati, (barem je tako kod mene) dolazi zapravo iz težnje da sa što većim brojem ljudi podelim nešto lepo.

Ne da bi se "ostavio trag u svetu", ili da bi ljudi "znali" za tebe, već, naprosto, lepo je osećanje ako smo i nekom svojom pesmom, proznim delom, nekoga razgalili, obradovali, na neki način pomogli, olakšali život bar na tren.

Naravno, samo pisanje je, kako smo rekli, isključivo unutarnja potreba, rekla bih, u stvari - unutarnji imperativ.

Ali zatim, kad već to iziđe u svet, a ljudi ga ocene dobrim, onda dođe i ta maločas pomenuta ideja: kad je već tako, valjalo bi biti podeljeno sa što većim brojem ljudi. Možda, uz to, neizbežno ide i želja da se na taj način svetu nešto "poruči".
Ali isto je, zapravo i u svakodnevnim kontaktima, "običnim" razgovorima i delima.

Postovana Nedo, izvini zbog omaske. Zahvaljujem na iscrpnom odgovoru!

Pozdrav!

Mala opaska: Objavila sam jedan roman, pomenuti "Pozdrav iz crne rupe", kao i dve knjige pesama, u obliku klasične knjige, i jednu u elektronskom. Ovaj drugi roman, "Povratak košave..." tek je završen, i upravo u fazi tog meni prilično neomiljenog dela čitave priče, traženja izdavača, preciznije, čekanja odgovora nekih izdavačkih kuća.

Dok pišem mi je najlepši period. Tada razmišljam jedino o samom delu, onom što stvaram, dok radim, ulazim u to u potpunosti, koncentrišem se na priču, ideju, radnju, likove, i međusobne im odnose... Gotovo da sama - živim tu priču.

Dakle, ne razmišljam o čitaocu, interesuje me taj unutrašnji svet, to moje unutrašnje biće.

Ipak, radeći sve to, nastojim i da u nekom smislu bude prihvatljivo eventualnom čitaocu, pre svega utoliko da je pismeno, dakle, već i automatski, nesvesno vršim neko "lektorisanje".

A, zapravo, pre mene same, te stvari, kao i sve ostale eventualne primedbe, dobijam od čitalaca prvih verzija, najbližih članova porodice, i drugih, nekoliko prijateljica - pisaca i prilježnih i zahtevnih čitalaca, te njima najpre i dajem rukopis, dok je još u toj, da je nazovem, "nezrelijoj" fazi.

Njihovo čitanje mi je dragoceno i mnogo pomaže.

P. S.

Odluka da tekst pokažem širem krugu, ili ga, na kraju, objavim, dolazi jedino onda kad ocenim, ili ocene ti prvi čitaoci, da uopšte ima osnova za tako nešto, to jest, da je tekst "dobar materijal", koji, uz rad na tome, može zadovoljiti tzv. "objektivne kriterijume" kvaliteta.

Sve ostalo - zadržavam isključivo za sebe i tu najbližu okolinu.

Posto si vec objavila dva romana, interesuje me tvoj odgovor na jedno pitanje:

1) Da li, dok pises, razmisljas o citaocu, o nekoj svojoj "ciljnoj grupi" ili:

2) pises da bi zadovoljila svoje unutrasnje bice i, da tako kazem, bas te boli uvo za citaoca u tom trenutku?

Pozdrav!

Tačno. Važno je da autor ostane svoj. Ali, ako namerava da svoja dela pokaže drugima ne bi trebalo da bude toliko ličan da samo on shvata šta je hteo reći.

Nisam od onih koji ispunjavaju neke standardne forme pisanja. Vodi me sloboda duha, pustim da sve to "istece" iz mene, jednostavno "odvrnem slavinu"... i misli se nizu brze nego sto mogu da ih pohvatam, ruka mi je prespora da sve zabelezim, ali nekako uspevam...

Priikom pisanja,da li se vodiš inercijom ili ispunjavaš neku standardnu formu?