Ključne reči koje najbolje opisuju proteklu nedelju: Novi Sad, grad-bioskop, mnoštvo (dobrih) filmova, pozitivna atmosfera, mladi ljudi u ogromnom broju. Brojke: 8 dana, 135 filmova, 14 selekcija, 4 zatvorena i 3 open-air bioskopa, 55.000 posetilaca.
Festival je, u subotu, 14. juna, u Srpskom Narodnom Pozorištu, zvanično otvorila Moon So-Re, glavna glumica filma "Oaza", južno-korejskog reditelja Chang-Dong Lee-ja. Udruženje Exit, koje je organizovalo ovaj festival, potrudilo se da neizbežna doza glamura (naravno, na srpski način), koja prati ovakva dešavanja, ne bude preterana, kao na prošlogodišnjem Filmskom Festivalu Srbije, koji je potrajao samo jedno leto. Crveni tepih je ostao, ali su zaslepljujući reflektori, gomila novinara i fotografa, koja se tiska pored ograde kako bi, htela-ne htela, mogla da vidi i fotografiše domaće filmske (i političke) celebrities, kao i beskrajan defile istih, opravdano izostali. Bez mnogo „glamura" i buke, publika se ukrcala u SNP.
Sama ceremonija otvaranja beše veoma zabavna, malo zbog polifonije prevodilaca, a malo više zbog nečije vesele zamisli da od naziva filmova kreira rečenice. Projekcijom novog ostvarenja Vinka Brešana "Nije kraj" počela je filmska fešta. Nešto kasnije u open-air bioskopu Katolička porta, prikazan je Tarantinov film "Otporan na smrt". Bilo je prijatno iznenađenje videti svega nekoliko praznih stolica. Narednih dana broj posetilaca se stalno povećavao, a najveće interesovanje kod publike probudili su domaći filmovi "Čitulja za Eskobara" (prodato je oko 1.200 ulaznica, gledaoci su sedeli i na stepenicama), "Četvrti čovek" i premijera filma mladog reditelja Stefana Arsenijevića "Ljubav i drugi zločini".
Dobru posećenost imali su i filmovi iz selekcije "Planet rock" u okviru koje su predstavljeni, pored ostalih i Madonino debitantsko ostvarenje "Prljavština i mudrost", "Joy Division" (Grant Gee), "Lu Ridov Berlin" (Julian Schnabel), "Glastonbury", "Prljavština i bes" (Julian Temple), a publici su bili ineresantni i filmski klasici i kratka, niskobudžetna ostvarenja („Up to 10.000 bucks"). Cinema City je imao i veoma bogat akademski program, održan je veliki broj panela na kojima su domaći i strani gosti festivala, strani reditelji, brojni eminentni stručnjaci iz sveta filma govorili o temama iz oblasti filmske umetnosti i industrije filma, uz diskusije sa mladim učesnicima. Na ovim panelima govorilo se o horor filmovima, o tome kako izgleda snimati film u Srbiji, o novom balkanskom filmu...
Šta smo gledali?
Prvi film koji je, van konkurencije, prikazan na festivalu, srpsko-hrvatska koprodukcija „Nije kraj" je ljubavna priča, sa crno-humornim momentima. Malo rata, malo ratnih veterana - part time kriminalaca, par reči o porno-biznisu, nešto humora, i naravno, ljubavna priča između Dese, udovice srpskog vojvode, koja je sada „zvezdica" porno filmova (igra je odlična Nada Šargin) i ex snajperiste hrvatske vojske, Martina (u tumačenju Ivana Hercega), koji je Desu i načinio udovicom. Predrag Vušović, koji igra Đuru, Desinog kolegu iz pornića, je svakako najsimpatičniji lik ovog filma, i on svojom naracijom povezuje, inače ispremetane i pomalo nejasne delove u koherentniju celinu. Film je korektno urađen, ali se ipak čini da je Vinko Brešan imao i bolje momente. Nije nas samo „Nije kraj" podsetio na ratne devedesete. Sličnu tematiku imao i film Kristijana Milića „Živi i mrtvi". Na istom mestu u Bosni, sa vremenskom distancom od pola veka, dve paralalne priče povezuju ratna zbivanja, ona iz 1943. i ona iz 1993. godine. „Živi i mrtvi" sa svim manama i nedostacima (suviše liči na američke ratne filmove o Vijetnamu i Koreji), šalju jaku antiratnu i opominjuću poruku. Pretpostavljamo da je to svrha scena sa raznesenim udovima i lobanjama, koje su ipak malo preterane.
Selekcija „Exit point", kao glavni takmičarski program ponudila je interesantne filmove, a neki od najboljih filmova festivala su baš u ovoj selekciji: "Umetnost negativnog razmišljanja", "Pusti pravog unutra", potresno svedočenje "Šahida: Alahove neveste", "Neverovatna istina o kraljici Rakeli" ili „Divizions".
Švedski film „Pusti pravog unutra" je jedan od najboljih filmova Cinema City festivala. „Pusti pravog unutra" žanrovski pripada hororu, ali ako zažmurimo na nekoliko krvavih scena, uživaćemo u priči o prijateljstvu i specifičnoj, nesebičnoj ljubavi između dečaka Oskara, kog maltertiraju školski, malodobni nasilnici i misteriozne devojčice, vampirice Eli. Norveško ostvarenje „Umetnost negativnog razmišljanja" nas, barem malo upućuje u život ljudi koji su oko nas, ali kojima ne posvećujemo dovoljno pažnje, a to su osobe sa manjim ili većim stepenom invaliditeta (kako telesnog, tako i duševnog). Kako izbeći samosažaljenje, opravdani ili neopravdani bes na okolinu? Kako iz kolica pozitivno sagledati sebe i svet oko sebe? Odlični dijalozi i dobra gluma su najbolja preporuka za ovaj film.
Veliku pažnju festivalske publike privukao je film islandskog reditelja Olafa de Fleur Johannessona "Neverovatna istina o kraljici Rakeli". Ovo je priča o osobama sa margine, o čijem postojanju većina ljudi ne želi ništa da zna i koje su, neretko, žrtve nasilja. Rakela je transseksualac sa Filipina, koja ima samo dve opcije - da pokuša da pobegne sa Filipina ili da se bavi prostitucijom. Njen san je da živi u Parizu. Bavljenje porno-biznisom na Internetu joj je donelo nešto bolje prihode, drugaricu (takođe transseksualca) koja živi na Islandu i koja će joj pomoći oko vize i Majkla, vlasnika sajta za koga Rakela radi, a koji želi da je odvede u Pariz. Rakela je, bar na kratko, uspela da ostvari svoj san (istina, Majklovo zvocanje je mnogo toga pokvarilo), ali onda se vratila prostituciji na ulici.
Po oceni žirija, „Balast" je najbolji film ovog festivala, ali videli smo i bolje. Ambiciozno zamišljeno ostvarenje, locirano u nedođiju SAD-a, teškoće u ogromnim količinama: droga, nasilje, neimaština, nedostatak komunikacije i nerazumevanje. Nije nimalo jednostavno samo nabrojati sve probleme koje Lens Hamer izvlači na videlo, ali ipak ovom filmu fali neka iskrena emocija, deluje pomalo pretenciozno.
Sa nestrpljenjem i pomalo, sumnjom očekivali smo Madonin rediteljski debi „Prljavština i mudrost". No, Madona nije napravila negledljivu brljotinu, već prilično zabavan film, a glavna zvezda filma je Eugene Hutz, pevač grupe Gogol Bordello. Inače, selekcija „Planet rock" je imala 13 igranih i dokumentarnih, i to veoma kvalitetnih filmova, što je publika cenila, te je u velikom broju pratila svaki.
Animirani filmovi su bili pun pogodak, a nije na odmet pomenuti i program anti-ratnih filmova „Democracy Export-Import". Rediteljka Deborah Scranton je imala dva dokumentarca na ovom festivalu „The Bad Voodoo's War" i mnogo bolji „Ratne trake". Oba filma su snimali američki vojnici koji su u mirovnoj misiji u Iraku. Ovo su njihova svedočenja o tome kako izgleda njihov život tamo, koje ih opasnosti vrebaju, o čemu razmišljaju i šta osećaju, ali i o tome kako im je kada se vrate u SAD. Ako je neko sumnjao u primarni motiv slanja američkih vojnika u Irak, da li je u u pitanju pokušaj demokratizacije jednog totalitarističkog sistema ili mnogo prizemniji, tačnije podzemniji motiv - nafta, sami vojnici su razvejali sve sumnje. Ipak se radi o nafti jer „Ako Amerika ostane bez nafte, sve će stati, a to ne sme da se dogodi".
Naravno, pogledati svih 135 filmova je bilo nemoguće. Trčalo se iz sale u salu, ali se niko nije mnogo bunio zbog trčanja, već samo zbog nepostojanja mogućnosti bitisanja na dva, tri mesta u isto vreme.
Izgleda da je Cinema City učinio gotovo nemoguće i u zemlji u kojoj (bar zvanično) svi kukaju nad propašću bioskopa, uspeo da pokrene više od 50.000 ljudi da ponovo svrate pred veliko platno.

Sanja Jovičić