Tokom svog razvojnog perioda televizija je imala problema sa tehničkim standardima. Naime, oni nikada nisu bili jedinstveni: od prve televiziske slike, od slike mačka Feliksa snimljene sa 60 linija 1929. u laboratoriji RCA, pa sve do direktnih prenosa letnjih Olimpiskih Igara 1992. na formatu HDTV-a sa 1250 linija rezolucijom slike. Televiziski sistemi sve više su napredovali. Mnoštvo otkrića, kako u zapisivanju elektronske slike, tako i u načinu njenog prenošenja, dovelo do nivoa Televizije Visoke Definicije: HDTV-a. Postojeći auditorijum od 750 do 950 miliona televizijskih prijemnika moraće da doživi korenite tehnološke promene. HDTV će suprostaviti digitalni zapis signala, analognom. Kako se razvoj digitalnog zapisa ubrzava, njegove prednosti će okrenuti klatno od linearnog ka digitalnom. Novi svet - protiv starog sveta.

Japanskoj televiziskoj industriji, bilo je potrebno 20 godina razvoja da bi svoj sistem HI - VISION

(HDTV), iz laboratoriskih proba dovela do praktične primene u osmočasovnom svakodnevnom emitovanju ovim sistemom preko satelita. To praktično znači da emituje za ogromna područja. Ako se kalendar može poštovati, Evropljanima će biti potrebno narednih desetak godina rada da bi svoj HD- MAC sistem iz laboratoriskih eksperimenata pretočila u praksu. Amerikancima je potrebno osam godina da razviju svoj digitalni sistem. Pitanje koje se postavlja jeste: kakva se kompatibilnost očekuje?

Bilo kako bilo, centar napora je digitalna kompresija slike. Televizija visoke rezolucije ili takozvana HI - VISION ima vertikalnu rezoluciju slike, od najmanje 4000 linija. NHK je prihvatio standard od 1125 linija u 60 Hz učestalosti sličica u sekundi, baziran na matematičkom odnosu sa oba 525 - linija NTSC (Japan i SAD) i 625 - linija PAL i SECAM (Evropa) - kolor standarda.

Program HDTV je integralni deo takozvanog Johoka Shokai - Internacionalnog Udruženja, jednog sveobuhvatnog kompleksa koji obuhvata informacione i komunikacione sisteme predviđene za industrisku proizvodnju, kao i za rešavanje čak socijalnih problema. Stavljana u ovakav kontekst, mnoga od HDTV- ovih tehničkih dostignuća prenose se i na industriju televizije, filmsku industriju, fotografiju, štampu, grafički dizajn, CD, telekomunikacije, i kompjuterske programe. Mnoga od njih su već u eksploataciji, kao FLAT - Panel ekrani, ili modemi HD prenosa kao što je VCR-ov laser disk. U Japanu se mnogo ulaže u ovu industrisku granu. Tako je tanko profilni ekran (40 inča) i tri inča debeo, a neznatno težak, proizveden u NHK laboratorijama, već našao punu primenu u junu 1992.,a nakon deset godina mnogi kućni ili poslovni računari ga poseduju. U emitovanju televiziske slike visoke rezolucije ovaj ekran je nazvan PDP - Plazma Displej Panel. Sony, Sanyo, Toshiba, Pioneer i Matsushita su se složile 1991. oko zajednočkog standarda za zapis MUSE na Laser Disk pod 30 cm. Prvi koji se pojavio u komercijalnoj proizvodnji 1993. je Sony, sa HD laser diskom snimačem i reproduktorom video i audio signala.

Digitalna video kompresija je danas uključena i u kablovsku televiziju. Satelitska distribucija programa kao i telefonske kompanije, uključuju video polja u svoj rad. Lako je moguće da ove usluge postanu komercijalne pre nego se HDTV razvije u potpunosti. Uvek naravno postoje sumnje, da li će televiziski stvaraoci prihvatiti oberučke novi format i uključiti ga u svoju maštu, bez koje nema pravog kvaliteta i napretka. Neka iskustva stvaralaca su već pozitivna. Producent i reditelj Paul Kafno objašnjava svoja iskustva :

" Kad sam prvi put čuo za termin HDTV pomutio mi se um, zvučao je knjiški i komplikovan. Ja sam oduvek bio pristalica filmske kamere. Ponudili su mi da snimim " Noćnu muziku " za program ITV-a ovom novom HDTV tehnikom, bio sam šokiran. Kamere sa kablovima, problemi sa svetlom, dva VTR-a za snimanje itd. Snimali smo u noćnom klubu pod laserskim svetlom, pored reke po sunčanom danu, trku automobilima noću, scenu noćnog plivanja, kabare predstavu na pozorišnoj sceni, i zamislite bio sam potpuno izneneđen.

Prvo otkriće je da nam nije trebala ni trećina uobičajene rasvete, drugo otkriće je da sistem funkcioniše lako i besprekorno. Atmosferu i efekte smo uspeli ba zabeležimo vrlo jednostavno. Slika je bila izuzatnog kvaliteta, činilo mi se da je bila kao prava stvarnost. Imao sam često utisak da sadrži treću dimenziju. To je kao da gledate pravi svet kroz jedan veliki prozor a vidite umetnički oblikovan svaki detalj. Format slike je 16:9. Kadriranje je mnogo lakše, ali zahteva malo veću opremljenost scene. Gledalac dobija veću mogućnost izbora tačke interesa, a vama nudi još uvek slobodu izbora planova. U baletskom programu linije tela mnogo više odgovaraju ovom prostoru. Scenografija mora biti šira ali zato i niža, kao i u prirodi. Uopšte , rad sa 5-8 kamera i pokrivanje scene u kontinuitetu velika je prednost za samu radnju. Ekonomski je mnogo isplatljivije jer snimate neuporedivo brže, a na kvalitetu samo dobijate. Potrebno je još rešiti široki ekran za prijem i ostvariti prenošenje signala".

Vedrana Madžar