Ovaj tekst se ne može shvatiti u potpunosti bez čitanja prethodnog posta, zato Vas molim da se dodatno smorite...

Zaključili smo da oni ne zaslužuju našu pažnju, da razmažene dive i napuderisani šmekeri više nemaju ono: magiju, hemiju, motiv, model, način, percepciju, potrebu, volju, sistem, dozvolu ili, ko zna koji drugi element, koji gradi neko delo koje pretenduje da bude umetničko.

U filmu Varljivo leto 68', u sceni kolektivnog pranja zuba, mali simpatični dečak, kroz zube i pastu za iste, iskreno pita: a šta ćemo da im radimo?

Sve što možemo.

Sve što možemo - da postanu bolji.

Sve što možemo - da prestanu kalkulacije.

Sve što možemo - da prestanu da nas prave budalama.

Sve što možemo - da se gospoda umetnici potrude i da isteruju skrivene demone iz sebe koji će biti driving force. Demone koji će postavljati pitanja, sila koja će definisati proces. Proces koji će, pa, barem ostaviti neki trag u vremenu, svesti, analima, biti zabeležen kao trud koji nije označen kao...uzaludan.

Sve što možemo - da dela vrate kredibilitet.

Sve što možemo - da umetnici vrate kredibilitet.

Sve što možemo - da umetnici siđu sa bina (svi znamo kojih i svi znamo koga oni podržavaju).

Sve što možemo - da uživanje u umetnosti opet bude naše utočište.

Sve što možemo - da njihovo ničim opterećeno stvaranje postane izvodljivo. Opet.

Sve što možemo - da ostave srce, emocije i sebe na terenu.

Sve što možemo - da ne bude..kraj umetnosti.

Šta je potrebno da se sve što možemo ostvari? Plan. Borbeni plan. Plan IGNORE.

Plan ignore podrazumeva fino podešenu, sofisticiranu, upadljivo primetnu, samo naizgled neorganizovanu, finansijski bolnu, globalnu i sveobuhvatnu akciju koja će dati jasnu poruku:

Dosta je bilo. Hvala vam, ali mi bi sad nešto drugo konzumirali. Dok se ne snađete, okrenete oko sebe, shvatite poruku i vratite se...

Dotad, mi smo na drugoj strani. Javite se, znate gde smo...

Mi nećemo obraćati pažnju na vas, malo ćemo vas downloadovati, malo razmenjivati, nikad kupovati, nikad...slušati...uživo...gledati...uživo...nikad...

Sad malko ozbiljno. Iz sledećih informacija zaključite koliko je plan ignore već zaživeo.

Warner music grupa, treća po veličini u svetu, je u 2007. godini izgubila 70% svoje vrednosti na berzi. Madona je potpisala 120 miilona dolara vredan ugovor sa jednim organizatorom koncerata. Ne sa izdavačem. Moby, Džordž Majkl i Radiohed svoj novi album poklanjaju na netu, Princ deli kopiju džaba u nedeljnim novinama. Prošle godine je od 35 muzičara sa najvećom zaradom na svetu samo četvoro imalo veću zaradu od snimljenog materijala nego na živim nastupima. Cena karte za koncerte u SAD je sa 35 skočila na 85 $.

Što bi naš narod rek'o - vreme je da se zasuču rukavi. Kako nama, tako njima, zar ne?

Da li će to dati neke razultate? Možda hoće. Možda neće, ali na nama je da kažemo ne, na njima je da se promene. Nema metarmofoze bez pobude.

Koliko ovaj tekst promoviše pirateriju? Na vama je da procenite. Koliko piraterija pomaže u promovisanju sadržaja koje ne želimo/možemo/nećemo da platimo? Dosta. Koliko pitraterija ubija kreativni postupak? Mnogo, znam. Kako naći izlaz iz ove zagonetke?

Prvo mi moramo shvatiti koliko je bitno platiti za delo. Na drugom mestu je da umetnici moraju shvatiti da NE mogu tražiti novac za idiotije, tj. mogu, ali na nama je da li želimo finansirati budalaštine koje nam nude.

Sećate li se onog nestrpljenja, treperenja i slatkog iščekivanja koja smo nekad imali dok smo čekali novi film, na primer? Kad je tema po gradu bio neki novi hit, sjajne uloge ili specijalni efekti koji su tad imali smisao, kad smo se ponašali kao deca u poslastičarnici. Željna i radoznala, zaintrigirana i raspoložena, jednom rečju, spremna. Meni to nedostaje, biću iskren da sam digao ruke. Okrenuo sam se dokumentarnom filmu koji prevazilazi okvire dosadnog i sumornog, hvala Majklu Muru.

Procena plana ignore je sumorna, zaista sam pesimista. Možemo mi biti ljuti i nezadovoljni koliko god želimo, ne plaćati intelektualnu svojinu do kraja vremena, bitno je dokle će sistem puniti glave/kase?

Svaki sitem na svetu funkcioniše po principu razmene energije između minimum dva dela tog sistema. Plašim se da, ako smo mi i oni polovi, i da ako sistem (na sredini) živi i na ovolikoj količini razmene novca/energije stvari se neće bitno promeniti.

Izlaz lako može biti internet i nebrojene mogućnosti koje tehnologija pruža. Produkcija nikad jeftinija, distribucija nikad neisplativija, ali ni pristupačnija.

Kako Vam sve ovo izgleda?

Zbunjujuće, znam...

Vladimir Mirosavljević