Ovaj tekst se ne može shvatiti u potpunosti bez čitanja prethodnog posta, zato Vas molim da se dodatno smorite...

Napadaju me čudne informacije ovih dana. VH1 kanal je, pored izbora dobre muzike, nepopravljivo očajnih reality programa, tematskog pristupa muzici, spotovima i izvođačima (namerno odvajam sve ovo), nudi i obilje (ne)bitnih informacija. Sve te informacije kompleksno grade ovu kolumnu. Imajte strpljenja. Kreativnost je ugrožena.

2008. je stigla. Sa snegom. Ledom. Svim praznicima. Predsedničkim kandidatima. Sve je tu, kako treba, onako, dostojanstveno i adekvatno. Pravoslavno korektno i hrišćanski ispravno. Podobno po svim pitanjima. Sve su institucije bile na visini zadatka.

Jedan recept za pisanje kolumni glasi: pronađete dve naizgled nespojive pojave u društvu, smućkate ih i povežete na zanimljiv i logičan način. Deluje lako izvodljivo, zar ne?

Blagi, topli, opuštajući, veličanstveni, čudesno - magični i nadasve sveprožimajući 27. oktobar 2006. godine. Bio je to poseban dan jedne sasvim posebne godine. Grande finale epohe koja je se završavala tog dana. Tog sam tek sad svestan, tad nisam hteo da poverujem, ali tako je, i ja zbog toga ne žalim.

Ako kreativnost definišemo kao borbu sa sobom, okruženjem, stvarnošću, sponzorima ili vetrenjačama dolazimo do zaključka da je to mnogo komplikovan proces u kom je ishod neizvestan, razdiranja potpuna a rezultat često bude otužan. Zamke su bezbrojne. U ovom tekstu ću se osvrnuti na moje iskustvo koje (nadam se nekom) može poslužiti kao putokaz u Čudnoj šumi.

Konačno se i to desilo, ušli smo u klub, poželeo je i Keith srdačnu dobrodošlicu. Dobri su, zaista su najveći. Senzacija je neuporediva sa bilo čim viđenim pre, a teško da će ih neko dostići. Dinosaurusi su pokazali da su dede vredne svake forme poštovanja.

Umetnost podrazumeva neke određene bazične postavke koje bi trebalo da budu temelj koji će nositi kreativni proces koji će iznedriti neko delo. Ovo je tako infatilan stav ovih dana, zar ne?

Kao što ste primetili, nisam bio aktivan već duže vreme. Neko bi možda pomislio da sam se ulenjio, otupeo ili možda upao u zimski san (kamo sreće). Nije da se pravdam, nije da se hvalim, ali sam boravio u jednoj posebnoj vrsti mentalnog stanja koje se zove proizvodnja multimedijalnog sadržaja, ili tako nešto nekako, otprilike tako nekako nešto.

Kao što svi znamo, (nemamo izbora da ne znamo za iste), u nedelju ćemo izabrati naše vođe. Oni će nas voditi u sledeće 4 godine. Kuda?

Čudan naslov, zar ne? Pobuda za ovakav izliv specifičnih emocija je došao 31. decembra prošle godine. Negde usred razmišljanja o butu, koji je prethodne noći ispečen i (1/2 pojeden), tj. da li da ga tradicionalno podgrevam u rerni ili da se približim Evropi i civilizovano ga položim u mikrotalasnu (mada se i tamo but jede hladan, no nebitno), primetio sam da se moja lepša polovina sprema za doček. U 11 15. Ujutru. Dok su me moje mesnate moždane oluje razdirale do samog kraja besmisla, primetio sam i da ona ulazi u blago panično stanje, ništa strašno za mladu ženu, rekoh sebi. I ja imam problem. Ona svoje. Ja svoj. Nešto nije u redu u ovoj postavci, zar ne?