Moja drugarica Kyoko, nije baš impresionirana italijanskom grafikom. Nije ni čudo kad dolazi iz Japana, gde je tradicija kroz istoriju, dobra i kvalitetna štampa ( crtež rukom, iznad svega). Za italijski dizajn nema kritike. Nasuprot, ja sam svakako ostala fascinirana, baš reklamom, grafikom, a o dizajnu da ni ne govorim.

Čudno je bilo u snu koji je usnila. Sedela je na drvenoj klupi, ispod drveta kestena, na predivnoj poljani sa nabujalom travom, beli radama i maslačcima u njoj, dok je levo od nje počinjalo đubrište, čiji su prvi obod činila brda rasturenih tricikala.

Nedelju dana pre toga bila je kod doktora.

"Šta je problem, Milena?" pitao ju je on, udobno, činilo se, zavaljen u stolicu.

"Imam vrtoglavice..." poče ona.

Ovaj tekst se ne može shvatiti u potpunosti bez čitanja prethodnog posta, zato Vas molim da se dodatno smorite...

"'Si OK?" upta Mirjana Milenu.

Milena je pogleda, kao probuđena iz nekog lakog sna, i sačekavši momenat, reče:

"Malo mi se vrti u glavi"

Od nedavno pohađam kurs grafičkog dizajna. Iako sam po profesiji novinar, znam da grafički dizajn nije bas najneophodniji, ali ko zna, i onako nam je budućnost vrlo neizvesna., pa možda će zatrebati!

kad sam ovo video, pozeleo sam da podelim sa svetom... Nekako sam se prepoznao :)

Ali

Napadaju me čudne informacije ovih dana. VH1 kanal je, pored izbora dobre muzike, nepopravljivo očajnih reality programa, tematskog pristupa muzici, spotovima i izvođačima (namerno odvajam sve ovo), nudi i obilje (ne)bitnih informacija. Sve te informacije kompleksno grade ovu kolumnu. Imajte strpljenja. Kreativnost je ugrožena.

Darko se proteglio u krevetu, zarivši glavu u jastuk, i pogledao kroz prozor. Fino jutro; vedro. Đavolski privlačna misao da ostane u krevetu ga je poprilično mamila, ali je vedrina prolećnog dana takođe vukla na svoju stranu. I bivala jača.

2008. je stigla. Sa snegom. Ledom. Svim praznicima. Predsedničkim kandidatima. Sve je tu, kako treba, onako, dostojanstveno i adekvatno. Pravoslavno korektno i hrišćanski ispravno. Podobno po svim pitanjima. Sve su institucije bile na visini zadatka.

Jedan recept za pisanje kolumni glasi: pronađete dve naizgled nespojive pojave u društvu, smućkate ih i povežete na zanimljiv i logičan način. Deluje lako izvodljivo, zar ne?

Godinama se neuhvatljiva misao vrzmala po Nemanjinoj glavi; godinama nije uspevao da shvati zašto svako malo sebe uhvati zamišljenog, gledajući u nešto čega nema... I godinama je mislio da je ta vrsta rasejanosti prosto deo njegovog karaktera. Godinama, sve do danas.

Secam ih se, još iz Beograda, sa raznim ljudima, različitih nacija, kultura, navika....Nisu bili baš mnogobrojni, ali su u svakom slučaju bili prijateljski i veseli. Posebno narodi Evropske Unije koji poslednjih godina posećuju Srbiju, potvrdili su nam da rakija, hrana i draželjubivost Srba je neprikosnovena. Pa, zar i nije tako?- rekao bi svaki naš građanin.

Ništa nije mogao protiv toga. U pitanju je bio osećaj, po intenzitetu i kvalitetu sličan porivu (samo okrenut u suprotnom smeru), toliko prost i snažan da je mogao da bude samo nemo prihvaćen, bez ikakve sumnje ili pitanja ili razloga protiv. Sa njegovog MP3 plejera je treštala Riblja Čorba, o kako je dugo nije čuo, skoro da je zaboravio taj osećaj...

Blagi, topli, opuštajući, veličanstveni, čudesno - magični i nadasve sveprožimajući 27. oktobar 2006. godine. Bio je to poseban dan jedne sasvim posebne godine. Grande finale epohe koja je se završavala tog dana. Tog sam tek sad svestan, tad nisam hteo da poverujem, ali tako je, i ja zbog toga ne žalim.