Biljana Srbljanović je dramski pisac mladje generacije čija dela se izvode u pozorištima širom sveta. Spada u sam vrh ne samo srpske, vec svetske intelektualne elite. Dobitnica je brojnih priznanja i nagrada; najnovija je prestižna evropska nagrada za pozorišno stvaralaštvo"Nova pozorišna realnost 2007. koja joj je minulog proleća svečano uručena u Solunu, u Grčkoj.

          Osim što je uspešan pisac, Srbljanovićeva je predavač na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti i na više evropskih univerziteta. Poslednjih godina živi u Beogradu i Parizu, gde je srećno udata.

          Damu sa stavom i "petljom", kako za nju kažu čak i oni koji ne spadaju u njene obožavaoce zbog slobodnog mišljenja i hrabrosti da ga glasno kaže, povremeno osporavaju dežurni patrioti. Kao i kada piše, ona i kada kritikuje to radi vrlo jasno, argumentovano, oštro i nedvosmisleno. Neki se na nju toliko ljute, da se nedavno našla i na sudu. Reditelj Emir Kusturica, na primer, ne može da joj oprosti to što joj se ne sviđa sve što on radi. I kako radi. Ima još nezadovoljnih njenim javnim istupanjem, ali joj niko nije osporio vrhunski kvalitet dramskog pisca, i njenu sposobnost da misli brzo i izvanredno.

          Biljana Srbljanović, ekskluzivno za "Kišobran" glasno razmišlja o sadašnjem trenutku Srbije.

          Ocekivane reforme u Srbiji nikako da se razmahnu. Kako Vama, uspešnom dramaturgu, izgleda naša životna drama?

          Srbljanović: Sa dramaturške tacke gledišta, potpuno nezanimljivo, jer je u pitanju  jedan veliki zastoj, globalna stagnacija, tavorenje u  brlogu. Kao građanina, ta tromost i nepokretnost me tišti. Skoro dvadeset godina čekam da se nešto dogodi, a to nešto nikako da dodje.  Kao Godo.

          Srbiji su izgleda uvek potrebni neprijatelji. Kada ih nema,  moramo da ih izmislimo. Ponovo se stvara klima da je čitav svet protiv nas; da međunarodna zajednica želi da nam otme Kosovo... često se manipuliše patriotizmom, kao u Miloševicevo  vreme. Kako  Vi vidite taj problem? Ko je i gde pogresio? Da li je "bitka za  Kosovo" bitka za politicke poene ili, kako Kostunica predstavlja, za  opstanak Srbije?

          Srbljanović: Naš veliki problem je što ne znamo da pregovaramo, nikada u istoriji  to nismo znali i imamo nekakvu gotovo patološku sklonost ka gubitničkim pozicijama. Kada odlučimo da je herojski čin da trećina muškog stanovništva kosti ostavi na prelasku preko Albanije, kada  decu učimo da je Boj na Kosovu najsvetlija tačka srpske istorije, kada terorista koji ubije prestolonaslednika druge države i time, 

makar i nominalno, započne strašan svetski rat - još uvek ima tretman junaka i ulicu u Beogradu sa svojim imenom, onda je to jasan pokazatelj kako strmoglavo uvek težimo ka nekakvoj velikoj nesreći,  prosto jurišamo u izgubljene bitke. Tako je bilo i devedesetih, tako  je i sada. U pregovore uvek ulazimo sa odlučnim "ne" a iz njih  izlazimo siromašniji i za ono sto smo mogli da sačuvamo. Neodgovorno je  i neozbiljno da vlast produžava agoniju oko Kosova, dovodeći nas u ponižavajući položaj na svetskoj političkoj sceni, a znajući da što više izgubimo, time vlast više dobija, što kriza duže traje, to će se njihov period vladavine više produžiti.

          Pod parolom vraćanja srpskoj tradiciji, aktuelna vlast nas katkad vraća u srednji vek. U tome znacajnu ulogu ima i crkva...

          Srbljanović: Crkva za mene ne predstavlja problem, ja nisam deo te zajednice, što  ne znači da sam ateista. Oni svoju zajednicu organizuju kako oni žele i tu im se nema šta zameriti, osim kada prekrše zakone države u kojoj žive, obično najbanalnijim i najgnusnijim prestupima - kao što je utaja novca ili seksualno iživljavanje nad decom. Medjutim, problem je u tome što vlast insistira da protivustavno i nelegalno daje mnogo veći politički i društveni značaj crkvi. Kada se Vlada Srbije, a u  trenutku kada je natalitet u slobodnom padu, ogluši na sve zahteve  stručnjaka, običnih ljudi, roditelja i onih koji to žele da budu,  kada se ogluši na poziv četrdeset hiljada ljudi da se ukine porez na opremu za bebe, a zatim promeni svoju odluku jer je Patrijarh tako rekao, onda je to prezir sopstvenih građana i jedan pravi duhovni  sunovrat. Jedan čovek vredi više od četrdeset hiljada glava, takva  matematika za Srbiju je uvek bila katastrofalna.

          Potrošena je ogromna energija građana u otporu Miloševićevom režimu. Svi smo očekivali veće i brže promene. Sada smo se i mi, koji smo bili na istoj strani, podelili, raslojili.

          Srbljanović: Dogodio nam se realni život. Svi danas govore o ogromnom otporu prema Miloševiću, ali na prosečnim demonstracijama se okupljalo manje  više isto onoliko ljudi kao kad Marija Šerifović pobedi na Pesmi Evrovizije. Nije taj otpor bio ni dovoljno rasprostranjen. Na protiv, mnogo je više ljudi u današnjoj vlasti koji su finansijski profitirali u vreme Miloševićeve vladavine. Oni su vodeći ljudi iz  senke obe velike partije, a samo mi, jedni isti, što smo i onda bili protiv i danas smo protiv. Građani Srbije su potonuli u nekakv strašan sebičluk, nesolidarnost... Pozivaju se na duhovne vrednosti, preziru Zapad zbog, kako kažu, "diktata novca" a glasaju i promišljaju društvene okolnosti samo u odnosu na sopstvenu korist. Lopove  smatraju uspešnim ljudima; u politici smatraju da je sve dozvoljeno, pa kako da se sa takvim glasačima, kojima se niko ne bavi da bi objasnio šta je demokratija u stvari, stvori jedno novo društvo?

          Odnos prema kulturi u Srbiji je takav da je nedavno ministar Brajović    morao da poništi konkurs za otkup publikacija namenjenih bibliotekama u  Srbiji,  jer u budžetu za to nije predvidjen novac.

          Srbljanović: Ne znam o tome nikakve detalje i ne verujem da je Voja Brajović imao nameru da na bilo kakav način ugrozi život biblioteka. Iako ovu Vladu  smatram nesolidnom, loše sklopljenom i opasnom koalicijom, u njoj ima ministara u ciji lični integritet verujem.

          Naravno, novac za Guču je obezbedjen...

          Srbljanović: Naravno da je "naravno" kad je divljanje u Guči za državne pare, na neki način deo koalicionog sporazuma. Mene lično Guča ne zanima, nisam nikada bila niti ću ići, ali shvatam da ima mnogo ljudi koji vole da se na takav način provode. Samo ne razumem kakve veze državna  kulturna politika ima sa time i zašto građani moraju da izdvajaju novac za jednu takvu krajnje komercijalnu manifestaciju.

          Kako nas svet vidi?

          Srbljanović: Iz Srbije u svetske medije izlaze uglavnom samo vrlo negativne  stvari, sa jednim otvorenim, a za mene i krajnje malicioznim čuđenjem i večitim pitanjem "šta je vama?".

          Dokle može ici razumevanje i strpljenje sveta, ali i  domace javnosti, za naše probleme?

          Srbljanović: Strpljenje sveta se u stvari uglavnom manifestuje jednim odlučnim  ignorisanjem, ostavljanjem po strani onih koji ne žele da se uključe. Niko nas neće vući za rukav da nama bude bolje. Domaća javnost, na  protiv, ima mnogo rastegljiviji odnos prema strpljenju. Ovde ljudi  misle da život znači trpeti, da je život preživljavanje i da je to jednostavno tako, da mi na to uticaja nemamo.

Kako ćemo dalje?

Srbljanović: Dalje se može samo uz nove ideje, uz novu energiju, samosuočavanje, hvatanje u koštac sa najtežim problemima koji nas blokiraju.  Moramo objasniti gradjanima da politicari rade kod nas, a ne mi kod njih, da su oni nama odgovorni, mi ih plaćamo, mi ih biramo da rade ono što mi kažemo, a ne obratno. Kad se to shvati, Srbija više nece imati na vlasti, kao kamen o vratu, muljatore i profitere.

          Kako se Vi osećate u svetu?

          Srbljanović: Ja se ne osecam da sam zapravo stvarno izvan Srbije. Ja živim jednom  nogom u Parizu, drugom u Beogradu. Kod nas radim na fakultetu i u  pozorištima. Radim i u inostranstvu i uglavnom se svuda slobodno krećem. Ipak Srbiju smatram svojom zemljom, a sve drugo su privremene adrese.

          Na Vašem blogu pročitala sam da su u Solunu, gde Vam je uručena evropska nagrada najmanje interesovanje pokazali mediji iz Srbije. Ako se ima u vidu da mladi, uspešni i obrazovani ljudi i dalje u velikom broju odlaze u svet, šta se može zakljuciti?

          Srbljanović: Kao i svuda, što je manja konkurencija, to je veća mogućnost da loši  isplivaju na površinu. Medijsko interesovanje ne čini nešto posebno važno, ali mi je smešno da se na jednoj takvoj manifestaciji, kao što  je bilo u Solunu, pojavi samo jedna naša novinarska ekipa. Da sam u dva ujutru pevala u folkoteci u Klagenfurtu, bilo bi ih vise.

          Šta sada radite na profesionalnom planu?

          Srbljanović: Uskoro počinju probe mog novog komada koji se zove "Barbelo", o psima i deci, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, ponovo u režiji Dejana  Mijača. Svidja mi se da sam našla svog reditelja u svojoj kući i jedva čekam premijeru, negde početkom novembra.

Sena Todorović